Manastir Rukumija je prema legendi podignut na mestu gde su nesrećnu devojku Jelicu pogubila braća. Tu se danas dešavaju čuda, kojima svedoče brojni vernici.
Otvoriše se niska oltarska vrata i kroz njih u prostor osvetljen plamenom sveća i slabim sijalicama sa polijeleja zakorači sveštenik. Duga seda brata, mršav, malo pognut, na njemu izbledela mantija. Više je siva nego izvorno crna.
- Liturgija je završena, ako vam se priča, izađite. Ovo je sveto mesto, traži tišinu, poštovanje ovih likova sa zidova. Ne mogu u miru da se u oltaru pomolim.
Delovao je malo ljutito, nesvojstveno ovim ljudima. Ali, razloga je imao. Obratio se grupi od pet sredovečnih dama koje su stajale pored celivajuće ikone i poprilično glasno razgovarale. Ostale su tu, kao i njih dvoje što su u tišini sedeli na stolicama, posle prepodnevne liturgije. Malo zbunjene, malo postiđene, ali ipak ne odmah, lagano izađoše kroz bočna vrata. U sunčan dan, u lepo uređenu portu crkve manastira Rukumija.
A u manastirskom dvorištu silan svet. Subota, vernici stigli i pojedinačno i organizovano. Ispred manastirske kapije, na parkingu tridesetak automobila. Nekoliko stotina metara dalje, pre drvene ćuprije preko koje samo automobili mogu, parkirana dva autobusa.
Nije ovo neobiča slika za svetinju. Manastir Rukumija, jedan od četiri iz legende o sestri Jelici, važi za one manastire gde bolesni i napaćeni nalaze mir i lek. Rastrgla su braća sestru konjima na repove, kaže legenda. Pa je Jelica postala mučenica. Na mestu gde su joj delovi tela padali, manastiri nastali. Sestroljin, Zaove, Bradača i Rukumija. I narod je počeo da ih obilazi. Da se tamo za spas svoj, ali i dušu mučenice moli.
Monahinja iz Belorusije je otkrila tajnu svrsishodnog i isplativog rada, nakon što je naglasila da se svaki predmet na štandu koji prodaje u ime sestrinstva prodaje zahvaljujući jednoj stvari.
Sveti Teofan nas poziva da ne dozvolimo da hladnoća i indiferentnost prema veri prevladaju, naglašavajući da je "srce rado naklonjeno rečima o onome što voli. "Ako je društvo izgubilo ljubav prema Gospodu, to se ogleda u tome što se danas izbegava govoriti o Hristu i spasenju. Mnogi, kaže on, ne poznaju Hrista, dok su drugi prema Njemu hladni, i čak i oni koji imaju toplinu prema njemu često prećutkuju svoja osećanja. Još alarmantniji je njegov poziv upućen sveštenstvu, koje je, prema njegovom mišljenju, postalo previše tiho u pogledu propovedanja vere i podsećanja na važnost spasenja. Tema o Hristu i spasenju više nije uvrštena među prihvaćene teme u društvenim razgovorima.
Posle pisma cara Konstansa i pape Konstanciju, Pavle je bio vraćen na svoj presto, ali kad umre car Konstans, arijevci su ponovo Pavla ponovo proterali, ovog puta u Kukuz u Jermeniji, gde je i ubijen.
U hramu Svetog Georgija u Užicu, gde je vera stub zajedništva, uz arhijerejsku liturgiju, svečano rukopoloženje i praznični ručak, sabrano je preko hiljadu vernika u duhu ljubavi i zahvalnosti prema precima.
Sveto tlo Atosa predstavlja duhovnu kuću pravoslavni narod, ali posebno su interesantne činjenice vezane i za jedinu bolnicu na poluostrvu, koja se nalazi u srpskom manastiru.
Radovi na izgradnji konaka su u toku, a iguman ove svetinje je zahvalio svima, koji su svojim darovima doprinosima omogućili da se oni neprekidno odvijaju.
Sedam godina lekari su pratili rupicu na srcu male Natalije, upozoravajući na moguće posledice. Međutim, posle treće posete manastiru Tumane, dogodilo se nešto što su svi smatrali nemogućim, a Mirjana Krstić iz Kačareva svedoči o snazi veri koja je promenila sudbinu njene ćerke.
Čile je, inače, konzervativna zemlja sa dugom katoličkom tradicijom u kojoj katolička crkva igra značajnu ulogu i gde se oko polovina stanovništva izjašnjavaju kao katolici.
U manastiru Rakovica, među molitvama i dečjim glasovima, odata je počast arhijereju čije je ime simbol smirenja, ljubavi i vere, i čije duhovno nasleđe nastavlja da živi među onima koji se nisu ni rodili kada se on upokojio.
U manastiru Rakovica, na parastosu patrijarhu Pavlu, episkop Tihon podsetio je na duhovnu snagu i jevanđeoske pouke velikog arhijereja, čije nasleđe i dalje vodi narod kroz izazovna vremena.
Panaija se može spremati u kući pokojnika i može je spremiti bilo ko, važno je da se napravi i da se pokojnik sahrani onako kako Bog nalaže, kaže sveštenik.
Rodno mesto jednog od najvoljenijih patrijarha SPC postaje duhovni centar i simbol vere. Zadužbina koja se gradi u Kućancima ovekovečiće njegovu životnu misiju i svetiteljsku skromnost.