Poludragi kamen od kog se pravi ova nijansa plave, bio je visoko vrednovan još od od drevnih civilizacija Mesopotamije i Egipta, a u vreme Nemanjića karavanima je dopreman u Srbiju i skupo plaćan.
Freske srpskih manastira, kao što su Visoki Dečani i Gračanica, svrstavaju se u najlepša dela svetske likovne umetnosti, a krasi ih neobična i jasna boja - takozvana vizantijska plava.
Ova boja, koja je u srednjem veku bila veoma skupa, pokazuje moć ondašnje države Srbije, ali i koliko su Nemanjići ulagali u očuvanje pravoslavlja i koliko im je ono značilo.
wikipedia
Lapis lazuli
Naime, litar ove boje u njihovo vreme vredeo je kao kilogram zlata, a dobijana je sitnjenjem poludragog kamena, lapis lazuli, koji se rudario u rudnicima Sar-i-Sang u današnjem Avganistanu.
Ovaj poludragi kamen bio je visoko vrednovan još od od drevnih civilizacija Mesopotamije i Egipta, a u vreme Nemanjića karavanima je dopreman u Srbiju i skupo plaćan.
Moć i bogatstvo ondašnje države naročito u vreme kralja Milutina i njegovih naslednika ogleda se u intenzivnom korišćenju ove boje kao pozadine velikih površina u hramovima, dok su oreoli svetaca prekrivani zlatom.
O kakvoj se boji radi dovoljno ilustruje činjenica da freske u Dečanima i ostalim manastirima gde je ona korišćena izgledaju gotovo kao i 1350. kada su majstori uklonili skele i caru Dušanu pokazali završen živopis u zadužbini njegovog oca, Stefana III Dečanskog.
Inače, danas lapis lazuli nije skup, vizantijsko plava boja se dobija i sintetičkim materijalima, a brižljivo čuvana receptura za ovu boju danas je široko poznata.
Kada je oslepljen u hramu na Ovčem polju javio mu se Sveti Nikola, pokazao njegove oči i rekao: "Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti”.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Jedan od simbola svetosavlja zasijao je na Kosovu i Metohiji svečanim povodom, a to je proslava ktitorske slave kojoj su prisustvovali brojni vernici, sveštenstvo i monaštvo.
Sveštenik Trajko Vlajković sa Kosmeta, apelovao je na pravoslavne vernike da milosrđem i donacijama pomognu izgradnju gorionika u Hramu Svetog Cara Uroša, kako bi se očuvale freske i obezbedila bolja funkcionalnost svetinje.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
