Iza zavese nalazilo se najsvetije mesto drevnog Izrailja, u koje niko osim prvosveštenika nije imao pristup, a njegovo značenje vekovima kasnije dobilo je još dublji smisao u hrišćanstvu.
Izraz "svetinja nad svetinjama" u svetovnom govoru obično se upotrebljava u prenesenom značenju. Označava nešto najskrivenije, najintimnije i nedostupno svakome. Tako se ne govori samo o nekom tajnom mestu već, na primer, i o skrivenim stranama čovekove duše.
Drugo značenje ovog izraza odnosi se na nešto što se naročito poštuje i smatra neprikosnovenim: „Moja uverenja ostala su sa mnom... E, tu se, brate, varaš ako misliš da bih za sedam hiljada promenio svoja uverenja... Uverenja su moja neprikosnovena svetinja nad svetinjama“ (I. N. Potapenko, „Nije heroj“, 1891).
Sva ova značenja proistekla su iz doslovnog značenja izraza. U davna vremena „Svetinja nad svetinjama“ označavala je sasvim određeno mesto, jedinstveno na zemlji: unutrašnji deo Šatora od sastanka, prenosivog svetilišta koje je Bog preko proroka Mojsija dao Izrailjcima, a potom i najunutrašnjiji deo Jerusalimskog hrama, glavnog mesta bogosluženja u Starom zavetu. Svetinja je predmet ili mesto koje se naročito poštuje, često nedostupno neposvećenima, pa se nepažljivo ophođenje prema njoj smatra skrnavljenjem. „Svetinja nad svetinjama“ bila je posebno sveto mesto u koje je smeo da uđe samo prvosveštenik, i to svega jednom godišnje.
Slični izrazi sa istim značenjem postoje i u drugim jezicima: u engleskom Holy of Holies, kao i iz latinskog pozajmljeni izraz Sanctum Sanctorum, a u nemačkom Allerheiligstes. Naziv Sancta Sanctorum nosi i privatna kapela rimskih papa u Lateranskoj palati u Rimu.
Starozavetni prorok Mojsije nije sam osmislio Šator od sastanka, prenosivo svetilište u kojem su Izrailjci služili Bogu. Bog mu je objavio kako treba da izgleda pokretno svetilište drevnih Jevreja: "I objesi zavjes na kukama i unesi tamo iza zavjese kovčeg svjedočanstva; i zavjes će vam odvajati svetinju od svetinje nad svetinjama. I stavi poklopac na kovčeg svjedočanstva u svetinji nad svetinjama" (Izl 26, 33–34). Na crkvenoslovenskom jeziku: "И повесиши завесу на столпех, и внесеши тамо внутрь завесы кивот свидения: и разделяти будет завеса вам посреде святилища и посреде Святая святых, и закрыеши завесою кивот свидения во Святая святых."
Svetinja nad svetinjama bila je od ostatka svetilišta odvojena zavesom i skrivena od pogleda. Kada bi Šator od sastanka bio postavljen, Svetinja nad svetinjama nalazila se na zapadnoj strani. U njoj nije bilo ničega osim Kovčega zaveta, kovčega u kojem su se čuvale kamene ploče sa Deset zapovesti koje je Bog dao Mojsiju. Kovčeg je bio znak Božjeg prisustva među ljudima. Gospod je u najsvetijem delu Šatora davao i vidljiv znak svog prisustva: Šekinu, svetleći oblak (Lev 16, 2).
Kada je car Solomon u X veku pre Hrista sagradio hram u Jerusalimu, njegov raspored bio je sličan rasporedu drevnog Šatora od sastanka. Za Svetinju nad svetinjama bio je određen zapadni deo hrama, nazvan dvir (3 Car 6, 16). U ovaj deo hrama položeni su i predmeti koji su podsećali na čuda koja je Bog učinio za Izrailj: zlatna posuda u kojoj se čuvala mana, hrana koju je Bog dao Jevrejima u pustinji, kao i Aronov štap, štap Mojsijevog brata Arona, napravljen od bademovog drveta, koji je, protivno zakonima prirode, procvetao (Jev 9, 4–5).
Godine 587. pre Hrista Vavilonci su razrušili hram, a tragovi Kovčega zaveta i drugih svetih predmeta bili su izgubljeni. Ipak, u hramu obnovljenom posle vavilonskog ropstva ponovo je bila izdvojena Svetinja nad svetinjama, premda su u njoj sada nedostajale svetinje koje su se ranije tamo nalazile.
U Svetinju nad svetinjama smeo je da uđe samo prvosveštenik iz roda Arona, praoca svih izrailjskih sveštenika. To mu je bilo dopušteno samo jednom godišnje, na Dan očišćenja, Jom Kipur. Prvosveštenik je tada ulazio sa krvlju žrtvovanog teleta i jarca i njome škropio poklopac Kovčega zaveta u znak iskupljenja grehova naroda (Lev 16). O tome apostol Pavle piše u Poslanici Jevrejima: "Za drugom zavesom beše šator koji se zove Svetinja nad svetinjama..."
a u drugu [skivniju je ulazio. – prim. autora] jednom godišnje sam prvosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za grijehe narodne učinjene iz neznanja (Jev 9, 3–7).
Istovremeno, apostol Pavle objašnjava da krv žrtvovanih životinja zapravo nije mogla da očisti grehe:
Jer pošto zakon ima samo sjenku budućih dobara, a ne sami obraz stvari, on istim žrtvama koje se prinose svake godine ne može nikada usavršiti one koji pristupaju. Inače, zar ne bi prestale da se prinose, pošto oni koji služe, jednom očišćeni, ne bi imali više nikakve svijesti o grijesima? Ali one svake godine podsjećaju na grijehe. Jer nije moguće da krv junčija i jarčija spere grijehe (Jev 10, 1–4).
Prema tome, krv teleta i jarca koja se svake godine prinosila nije donosila stvarno iskupljenje grehova naroda, već je bila njegov praobraz i nagoveštaj budućih događaja. Stvarnost na koju su ti praobrazi ukazivali jeste iskupljenje grehova celog čovečanstva Krvlju Isusa Hrista.
Crkva Svetinju nad svetinjama takođe prepoznaje kao praobraz Presvete Djeve Marije, Koja je u Sebe primila Samoga Boga, Koji je postao Čovek: „Svetih Sveta, Bogorodice, Sveopevana, nado naroda i spasenje vernih, iz Tebe zasija Izbavitelj i Životodavac i Gospod; Njega moli da se spasu sluge Tvoje.“
Prema crkvenom Predanju, Bogorodica je ušla u Svetinju nad svetinjama Drugog hrama. Crkva ovaj događaj proslavlja kao praznik Vavedenja Presvete Bogorodice u hram.
U hrišćanskim hramovima ne postoji prostor koji bi po svojoj nameni i funkciji odgovarao drevnoj Svetinji nad svetinjama. Ipak, oltari naših hramova takođe su sveti, jer se u njima tokom Svete tajne Evharistije hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv Isusa Hrista. Sam Gospod, istiniti Bog i savršeni Čovek, prisutan je u oltaru. Kao što u Svetinju nad svetinjama nisu smeli da ulaze neposvećeni, tako ni u oltar ne ulazi niko osim sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja.
Za drevnu jevrejsku kulturu karakteristični su izrazi u kojima se ponavljaju reči istog korena. Takvim ponavljanjem izražava se najviši stepen nekog svojstva. Bog se naziva Car careva i Gospodar gospodara (1 Tim 6, 15; Otk 19, 16). Time se izražava da svi carevi treba da služe Njemu i da svi zemaljski gospodari priznaju da i oni imaju Gospodara, Boga. Na isti način, „Svetinja nad svetinjama“ označava najvažnije i najsvetije mesto.
Na jevrejskom jeziku ono se naziva Kodeš ha-Kodašim. Reč „kodeš“ znači „svet“. U starojevrejskom jeziku ona je nosila i značenja posebne pripadnosti Bogu, odnosno izdvojenosti iz svega običnog i grešnog. Drugi naziv, dvir, možda potiče od glagola davar, koji znači „govoriti“. Upravo iz tog prostora, između dva heruvima na Kovčegu zaveta, dopirao je Božji glas do Mojsija (Br 7, 89) i prvosveštenikâ.
Na grčki jezik izraz Kodeš ha-Kodašim preveden je kao Hagia ton Hagion. Prevoditelji Biblije na crkvenoslovenski jezik verno su preneli njegovu strukturu: Svjataja svjatih, odnosno „Svetinja nad svetinjama“.
Nekim vernicima nedoumicu stvara i pojam „Svetinja nad svetinjama“, koji se nekada koristi za molitvu koja se izgovara na Liturgiji. Međutim, njen pravi oblik glasi nešto drugačije: „Svetinja svetima“. Strogo govoreći, to nije molitva, već uzglas sveštenika pred početak pričešćivanja vernika.
„Svetinja“ jesu Telo i Krv Hristove, najveća svetinja Pravoslavne crkve, koja je na Liturgiji prisutna u svakom hramu. Njima pristupaju vernici da se pričeste. Crkva ih, prema učenju Svetog Kirila Jerusalimskog, naziva svetima zato što su na krštenju i miropomazanju primili dar Svetoga Duha. Istovremeno, Crkva podseća da Svetim Darovima treba da pristupaju samo oni koji žive svetim životom. Zato onaj ko se nije pokajao za počinjene grehe i nije ih ispovedio, prema tumačenju Svetog Jovana Zlatoustog, ne treba da pristupa Svetoj Čaši.
Na uzglas „Svetinja svetima“ Crkva odgovara: „Jedan je Svet, jedan je Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca. Amin.“ U pravom smislu reči, svet je samo Bog, dok ljudi svetost primaju od Njega.
Dakle, u doslovnom značenju, Svetinja nad svetinjama je najskriveniji deo starozavetnog Šatora od sastanka i hrama, u koji niko nije smeo da uđe osim prvosveštenika. U prenesenom značenju, izraz „svetinja nad svetinjama“ počeo je da označava skrivena ili naročito poštovana mesta, predmete i pojave.
Kako su reči zapisane vekovima pre Hrista dobile svoje mesto u Njegovom životu, stradanju i smrti - i zašto ta veza i danas izaziva nelagodu kod onih koji je uporno zaobilaze.
Otkrijte kako simbolika aspide upozorava na greh, iskušenja i snagu vere, ali i kako je u govoru postala metafora za žensku lukavost i oštrinu.
Protojerej Stiven Frimen podseća da ime u hrišćanstvu nikada nije bilo obična oznaka, već duhovni pečat čoveka – nešto što ga prati od krštenja do večnosti i otkriva mnogo više nego što danas slutimo.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, grčki pravoslavni publicista Panajotis Ljakos podseća na svetootačko predanje koje upozorava na duboku duhovnu krizu i udaljavanje od smisla ljudskog postojanja.
Posebno se isticao brigom prema siromašnima i nevoljnima.
Iza zavese nalazilo se najsvetije mesto drevnog Izrailja, u koje niko osim prvosveštenika nije imao pristup, a njegovo značenje vekovima kasnije dobilo je još dublji smisao u hrišćanstvu.
Eparhija raško-prizrenska zahteva hitnu i nezavisnu istragu slučaja Nenada Raškovića, ali upozorava da njegov slučaj nije usamljen i da među Srbima na severu Kosova i Metohije raste osećaj straha, nepoverenja i nezaštićenosti.
U duhovnom smislu, preterana usmerenost na telesno zadovoljstvo zarobljava dušu i odvraća čoveka od Boga i viših, duhovnih ciljeva.
Običaje treba poštovati, ali ne treba od njih praviti merilo ljubavi i vernosti prema upokojenom, istakao je otac Dejan.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
Reč je o raju u kojem su Adam i Eva živeli bezbrižno, sve dok ih zmija nije prevarila i navela Evu da zagrize jabuku sa tzv. Drva znanja
Njihovi vekovi su se preklapali, pa su mnogi od njih bili savremenici i svojih daljih potomaka.
Od Svitaka sa Mrtvog mora do natpisa Pontija Pilata, otkrića širom sveta potvrđuju da je Sveto pismo istinita hronika Božijeg delovanja u istoriji.
"Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin".
U duhovnom smislu, preterana usmerenost na telesno zadovoljstvo zarobljava dušu i odvraća čoveka od Boga i viših, duhovnih ciljeva.
Običaje treba poštovati, ali ne treba od njih praviti merilo ljubavi i vernosti prema upokojenom, istakao je otac Dejan.
U besedi za sredu 11. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava da će nestati zemlja i dela na njoj, ali ne i odgovornost čoveka pred Bogom.
Svetogorski starac objašnjava šta se događa u čoveku kada se smiri, zadobije blagodat Božiju i prestane da dozvoljava brigama da mu zavladaju dušom.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Šestorica osumnjičenih uhapšena su zbog incidenta u manastiru Svetog Jakova, dok hrišćanski predstavnici upozoravaju na sve učestalije nasilje nad vernicima i svetinjama u Jerusalimu.
Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas od orahovog drveta, izrađen 1833. godine.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete apostole Silu, Siluana, Kriskenta, Epeneta i Andronika po starom, dok se po novom kalendaru obeležavaju Sveti mučenici Fotije i Anikita Nikomidijski i drugi s njima. Katolička crkva obeležava spomendan Blaženog pape Inocenta XI, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Svetogorski starac objašnjava šta se događa u čoveku kada se smiri, zadobije blagodat Božiju i prestane da dozvoljava brigama da mu zavladaju dušom.
Njihov život bio je ispunjen propovedanjem, služenjem Crkvi, stradanjem i podnošenjem različitih iskušenja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
