Tumančenje pravoslavnih običaja neretko je inspirisano ličnim pečatkom i pogledom na to kako treba da pristupamo određenim pravilima, koje nalaže crkva.
Budući da se razgovori sa sveštenim licima i monasima u velikom broju porodica svode na "poslovne odnose", često se događa da se mnogi religijski običaji i crkvena pravila tumače i praktikuju znanjem koje se u porodici prenosilo sa kolena na koleno. Pod uticajem različitih političkih režima, borbe za opstanak i mnogim drugim nedaćama koje su proteklih godina pogodile naš narod, mnogi nisu obraćali pažnju na to koje religijske stavove treba korigovati.
1. Postoje "mrsne" i "posne" slave
printskrin youtube/ Bokina kuhinja
Slavski kolač
Istina je da slave nisu ni mrsne ni posne, nego dani u koje one padnu mogu biti mrsni ili posni. Zavisno od toga u kakav dan slava pada, takva se slavska trpeza priprema. Na primer, ako jedne godine Đurđevdan padne u četvrtak, priprema se mrsna trpeza, jer je četvrtak mrsan dan. Ako sledeće godine padne u sredu, priprema se posna trpeza, jer je sreda posni dan. Neke slave uvek padaju u vreme jednog od četiri velika posta, pa se svake godine priprema posna trpeza.
Primer takve slave je Nikoljdan, koji uvek pada u vreme velikog Božićnog posta.
Istina je da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav – Bog je Bog živih, a ne mrtvih. Pogrešna praksa je verovatno nastala usled činjenice da se žito sprema i za parastose upokojenim bližnjima. U oba slučaja, žito predstavlja žrtvu Bogu, i simbolizuje pravoslavnu veru u opšte Vaskrsenje. Ta žrtva se prinosi Bogu u ime onog svetitelja ili upokojenog čije se ime spominje tog dana, ili tog parastosa. Da li je reč o svetitelju koji je živeo, pa se upokojio, ili nikada nije prošao kroz biološku smrt, poput Arhanđela Mihaila ili Svetog Ilije, na primer, ne pravi nikakvu razliku u pogledu žrtava koje se prinose Bogu (slavski kolač, slavsko žito i vino).
Nažalost, usprkos upozorenja Crkve na ovakvu pogrešnu praksu, mnogi i dalje nastavljaju po svome jer su "tako radili i očevi i dedovi".
3. Dodirivanje zemlje čelom je islamski običaj, a klečanje je rimokatolička praksa
Printscreen/Youtube/ orthodoxnet
Metanija
Istina je da su pripadnici islamske vere upravo od hrišćana usvojili praksu dubokog poklona Bogu, dotičući čelom zemlju u toku molitve. I to onih hrišćana koji su živeli u onoj sredini u kojoj se islam i pojavilo u 7. veku – od pravoslavnih hrišćana Bliskog Istoka. Crkva je uvela pravilo (kanon XX, Prvog vaseljenskog sabora) da se na nedeljnim Liturgijama, kao i na svim Liturgijama između Vaskrsa i Pedesetnice (Duhova), obavezno stoji. A to crkveno pravilo je uvedeno zbog uobičajene prakse pravoslavnih da svoju odanost i ljubav prema Bogu izraze velikim poklonom - velika metanija. Ova zabluda mnogih pravoslavnih se pojavila usled žalosne činjenice da nisu nikada bili u crkvi sem nedeljom (kad se ne kleči i ne poklanja), a i to često samo dva puta godišnje (na Vaskrs i Božić), pa nisu ni imali priliku da se upoznaju sa svim oblicima izražavanja pravoslavne duhovnosti.
4. Nije potrebno postiti jer greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta
Istina je da greh ne ulazi na usta, ali ne smemo zloupotrebiti taj citat iz Svetog Pisma kao izgovor za svoju nespremnost i odsustvo volje da se borimo protiv uživanja u hrani. Svrha i cilj posta je borba protiv greha, a ona uključuje borbu protiv telesnih želja. Telesne želje se, opet, najlakše suzbijaju uzimanjem posne hrane, što svedoči 2.000 godina duga tradicija crkve. Odricanje od stomakougađanja ima dvojako dejstvo: 1. to je naša žrtva Bogu; 2. to je sredstvo za gašenje telesnih strasti. Zato se i kaže da je post jedno od dva krila koja čoveka uzdižu ka Bogu (drugo krilo je molitva).
5. Ne postim jer sam jednom video sveštenika kako u sred posta jede pečenje
Shutterstock
Posna hrana
Istina je da su svi ljudi grešni, pa i sveštenici. Čak ako smo se lično uverili da neki od njih ne poštuju crkvene zapovesti o postu, to nas još uvek ne oslobađa lične odgovornosti za nepoštovanje crkvenih zapovesti. Nije li i Adam nakon prekršene zapovesti o postu, pokušao da svali krivicu na Evu rekavši: "...ona mi dade sa drveta, te jedoh" (1 Moj 3,12)? Znamo da Bog nije prihvatio takvo objašnjenje, jer svako od nas ima slobodu izbora – da li će krenuti pogrešnim ili pravim putem.
Krenuti pogrešnim putem povodeći se za drugim ljudima, koristeći ih kao izgovor za svoje pogreške, pogubno je.
6. Ne idem u crkvu jer nisam ništa zgrešio
Istina je da svi padamo u greh, i da je najgori mogući oblik gordosti umišljenost da smo bez greha. Sveti Oci svedoče da pravi put pokajanja počinje onda kada shvatimo da je broj naših greha jednak broju zrna peska u pustinji. Oni koji misle da su gresi jedino oni koji su nabrojani u 10 Božijih zapovesti, prave veliku grešku. Sam Spasitelj nam je rekao da se u grehe ubrajaju i grešne pomisli (npr. Matej 5,28). Ova ista zabluda se javlja čak i kod onih koji idu u crkvu. Sveštenici svedoče da im za ispovest prilaze ljudi i kažu: "Oče, nemam ništa da ispovedim jer nisam ništa zgrešio." U pravoslavlju je najgori greh – neokajani greh. Kako da se pokaje za svoje grehe onaj koji misli da ih nema? Zato je umišljenost da smo bez greha jako opasna.
7. Tako mu je bilo suđeno, takva mu sudbina…
Istina je da je verovanje u sudbinu, kao nešto što je unapred „zapisano” čoveku i što on ne može da izbegne, suprotno pravoslavnom verovanju u slobodu ljudske volje. U sudbinu, kao nešto predodređeno čoveku, verovale su i veruju razne paganske religije, uključujući drevne Grke, muhamedance i protestante. U našem narodu se ova zabluda najverovatnije uvukla preko muhamedanstva. Slobodna volja i sloboda izbora koju čovek ima je jedan od Božijih darova čoveku.
To je, između ostalog, ono što čoveka čini bogolikim bićem. Pravoslavlje nas uči da je čovek tvorac svoje sudbine. Čoveku će biti onako kako je sam odlučio, na osnovu odluka koje je sam donosio, svojom slobodnom voljom.
8. Danas je crveno slovo, ne treba ništa raditi
Istina je da crkvena zapovest o praznovanju velikih praznika podrazumeva ostavljanje svakodnevnih poslova, ali zato da bi se imalo vremena za odlazak u crkvu na Svetu Liturgiju. Sedenje kod kuće radi "crvenog slova" (u skorije vreme i podebljanog), i ne odlazak na bogosluženje predstavlja zloupotrebu crkvene zapovesti, i samo je izgovor za lenstvovanje.
9. Otac mi nije preneo slavu, zato ne mogu da slavim
Printscreen/Youtube/misionarljubavi
Slava
Istina je da zvanični čin prenošenja slave nije uslov da bi se otpočelo sa slavljenjem. Jedino što je potrebno da bi se sa time počelo je – dobra volja. Nažalost, uzrok ove zablude je traženje "izgovora" pred samim sobom, pa i pred Bogom, za vlastiti nemar i odsustvo volje za praktikovanjem pravoslavnog načina života.
10. Božić bata je osoba
shutterstock.com
Sveti Nikola
Istina je da je pravi naglasak reči "bata" zapravo batâ, što je izvedeno od reči "bat" (malj). Značenje reči batâ je vezano za proizvođenje zvuka, i nema ništa zajedničko sa rečju "brat" i njenim izvedenicama bratko, batko, bâta. Podsećanje na zvuk koji proizvodi bat, dovelo je upotrebe te reči i u drugim prilikama.
Pa tako znamo za "bat koraka", na primer. Samim tim je i pravo značenje pravilno izgovorenog izraza Božić batâ – Božić dolazi, ili Božić kuca, ili Božić lupa (na vrata). Ova zabluda predstavlja konkurenciju koka-kolinoj izmišljotini poznatoj pod nazivom "Deda Mraz", jer je svojevrsna domaća verzija nepostojeće ličnosti. Podsetimo se da je Sveti Nikola onaj koji za Božić donosi poklone deci, a on je istinska istorijska ličnost i Božiji svetitelj.
U suočavanju sa neosnovanim kritikama, Informativna služba SPC u saopštenju poručuje da ostaje nepokolebljiva pred napadima, uvek spremna na dijalog, ali isključivo u skladu sa svojim hrišćanskim principima.
Blaženopočivši episkop Atanasije je tokom života iz svoje riznice mudrosti sa narodom nesebično delio bisere znanja do kojih je došao radom na sebi, duhovno se uzdižući uz svete knjige.
Na kraju slave, gosti se ispraćaju kao što su i dočekani. Domaćin izađe iz kuće i isprati goste uz pozdrav da se i naredne godine sretnu u zdravlju i veselju.
Bez bacanja, bez raskoši i bez suvišnih reči – male pitice nastajale iz poštovanja prema hrani i blagoslovu trpeze, a nestajale brže od „prave“ pite, dok je dom još mirisao na testo i sir.
Jedan apel poglavara Srpske pravoslavne crkve pretvara molitvu u konkretno delo: krv koja se daruje u beogradskim hramovima postaje nada za nečiji novi početak.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak Sedmice bludnog sina otkriva da se daleko od očiju drugih, u srcu, rađa ono što može pokvariti reči i dela.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnu Kseniju Petrogradsku po starom i Svetog Fotija Velikog po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Pavla Mikija i drugove mučenike, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Proslava "dolaska jeseni" u poznatom klubu pokazala je da se novi duhovni trendovi pod plaštom tradicije i "povratka korenima" uvlače među omladinu, dok pravoslavni autori upozoravaju da se iza tih rituala krije opasnost po veru i identitet.
Duhovnici sa Svete gore i profesori teologije sve snažnije opominju: svet više nije isti, a ono što dolazi možda nas zatiče nespremne. Od zaborava svetoga do potpune digitalne kontrole, sedam zabrinjavajućih znakova svedoče da vreme milosti ubrzano ističe.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak Sedmice bludnog sina otkriva da se daleko od očiju drugih, u srcu, rađa ono što može pokvariti reči i dela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Kada je na dan pogreba svog muža Ksenija obukla njegovu odeću i tako krenula u pogrebnu povorku, rodbina i njeni prijatelji pomislili su da joj je smrt Andreja Fjodoroviča pomračila razum.
