Metanije su prisutne u svakodnevnom životu vernika tokom cele godine, mada se u vreme velikih pokajničkih podviga tokom postova, a naročito Časnog posta
Ulazak u crkvu podrazumeva poštovanje pravila. Svima je dobro poznato da pre stupanja u svetinju treba da se prekrstimo i blago naklonimo. Potom dolazimo do celivajuće ikone na sredini crkve, poklonimo joj se i prekrstimo, celivamo ikonu (žene ne ostavljajući tragove karmina) i na kraju se blago poklonimo onima koji stoje u redu iza nas i oko nas.
Hram predstavlja sveto mesto okupljanja vernika za molitvu i bogosluženje, pa su sve radnje koje to ometaju nedopustive. Razgovor tokom službe smatra se nepristojnim i neadekvatnim, jer zaboravljamo da se i naši bližnji mole i da im je potreban mir, a to rasejava pažnju koja nam je potrebna za iskrenu molitvu.
U crkvi treba da budemo obučeni pristojno, bez žvakaće gume u ustima, a vernice bez upadljive šminke. Ne treba da držimo ruke u džepovima, radoznalo posmatramo druge vernike, smejemo se i razgovaramo. Pristojno odevanje ne uključuje kratke suknje, šortseve, suknje s dubokim izrezom, kao ni provokativnu i previše upadljivu odeću.
Gore navedena pravila su poznata većini vernika, međutim pojedini gestovi nisu i zbog toga radoznalo zagledaju ljude koji se duboko, pa čak i zemno poklanjaju tokom liturgije ili pred ikonom. Ovaj postupak, koji bi pojedini pogrešno okarakterisali kao "klanjanje" se u pravoslavlju zove metanija i ima jasnu simboliku.
Metanije su prisutne u svakodnevnom životu vernika tokom cele godine, mada se u vreme velikih pokajničkih podviga tokom postova, a naročito Časnog posta, one umnožavaju, pogotovo velike metanije, postoje trenuci kada ih ne treba činiti u crkvi.
Kako za portal religija.rs pojašnjava otac Gligorije Marković, sveštenik, ovaj gest ima duhovno značenje.
- Taj gest je povezan sa bogosluženje i sastavni je deo bogosluženje. Međutim, kao što postoje službe na kojima ima metanija na pojedinim (nedeljnim/vaskršnjim) službama nije dozvoljen duboki naklon, kolenopriklonjenje. Pristup tom pitanju je bogoslužbeni i vezan za naš odnos sa Bogom, ne samo u crkvi već i u privatnom životu - navodi sagovornik.
- To su trenuci u kojima se pristupa Bogu u želji da bude sa nama, dok u dubokoj pognutosti slušamo molitvu. To je davanje vlasništva Bogu nad našim životom, da nas uzme i da budemo njegova deca po blagodeti - pojašnjava dublji smisao metanija Gligorije Marković, sveštenik.
Mala metanija - poklon telom do pojasa, kada se stojeći sagnemo u struku tako da prstima ruke dodirnemo pod, i ponovo se uspravimo. Ova vrsta metanije se čini često, prilikom celivanja ikona po ulasku u hram, a i posle tokom samog bogosluženja. Isto tako, veoma često se susreće i pogrešna praksa vršenja ovog oblika poklona, kada vernik ne dodirne prstima zemlju, nego vrši nekakvo teatralno "prebrisavanje" vazduha ispred sebe ili sa strane
Velika metanija - potpuni poklon celim telom, kada kleknemo na oba kolena, stavimo obe ruke na pod, i čelom dodirnemo pod, nakon čega ustajemo.
Libanski narod se suočava sa neprestanim bombardovanjem i gubitkom sigurnosti, dok otac Justin iz Crkve Svetog Đorđa u prestonici Libana, opisuje bezizlaznost situacije i apeluje na molitvu za mir.
Metanije su, naime, pokloni pred Gospodom i Njegovim Svetima. U pravoslavlju, postoje tri vrste metanija:
U vremenu kada duše verujućih traže istinu i duhovnu utehu, zatvaranje usta sveštenika može dovesti do ozbiljne duhovne patnje zajednice. Sveti Teofan poziva da se shvati ozbiljnost zadatka: ako sveštenici ne govore, vernici ostaju bez hrane za dušu. U tom smislu, propovedanje nije samo obaveza, već i odgovornost koja ih povezuje sa onima kojima služe. Njegova poruka je jasna: kada sveštenici ćute, vernici ostaju bez duhovne hrane, što dovodi do njihove patnje. Sveti Teofan poziva sveštenike da se oslobode bremena koje nosi istina koju ne dele, naglašavajući važnost aktivnog propovedanja.
Kolač se pravi dan uoči slave i obavezno bi trebalo da ga umesi domaćica i doda mu osveštanu vodu.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Teodora Trihinu po starom i Svete mučenike Timotija i Mavru po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Praznik Svetog Filipa i Jakova, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od Biblije i Talmuda do kabale i hrišćanske tradicije, izvori nude različita tumačenja: od Božijeg sluge i nebeskog protivnika do simbola unutrašnjeg nagona i sile tame koja oblikuje razumevanje dobra i zla.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja.
U iskrenom i nenametljivom promišljanju, otac Hrizostom Filipesku razotkriva kako se iz gomile protivrečnih sudova rađa i pritisak koji svaki sveštenik nosi, pokazujući koliko su brzopleti utisci često daleko od istine o njegovom pozivu.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Jerej Srpske pravoslavne crkve ističe da se krsna slava ne obeležava radi običaja, već radi očuvanja vere i kontinuiteta.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
U vremenu kada se emocije potiskuju i tuga skriva, pouka velikog srpskog duhovnika 20. veka pomaže da pronađemo spokoj u duši i oslobodimo se negativnih posledica stresa i napetosti.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Razdvajamo autentično svedočanstvo o svetiteljki od mitova, uključujući i priču o navodnom susretu sa Staljinom, i otkrivamo kako je zaista izgledao njen život u vremenu progona i stradanja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
