Sveti Teofan u misli za 29. utorak po Pedesetnici podseća na ozbiljnost i dubinu reči iz Evanđelja: "I svi će vas omrznuti imena moga radi“ (Lk. 21, 17). Ove reči, prema njegovom tumačenju, govore o neizbežnoj borbi koju hrišćani moraju voditi u svetu koji sve više prihvata duhovne vrednosti koje su suprotne hrišćanskom učenju.
Sveti Teofan upozorava da, ako neko dopušta da svetovni duh prodre u njegovu dušu, polako postaje hladan prema Isusu Hristu i njegovim zahtevima. Ravnodušnost prema veri može se pretvoriti u mržnju ako se u tom stanju ostane dovoljno dugo, naročito ako se prihvati makar i delimično protivno učenje. Duh sveta, kao i suprotna učenja, nose sa sobom antihristovski duh, koji širi neprijateljstvo prema hrišćanskoj vernosti i poretku života.
Sveti Teofan dalje ukazuje da i danas možemo prepoznati znakove takvih duhovnih struja, iako su one još uvek potmulih glasova. Ipak, postoji opasnost od ozbiljnijih progona, kako je to Isus i prorekao: "Dignuće ruke svoje… i goniće vas… i predaće vas… i pobiće neke od vas“ (Lk. 21, 12–16). Ove reči, iako možda u različitim formama, uvek odražavaju isti antihristovski duh, koji nije nov, ali se pojavljuje u novim oblicima.
Šta nam preostaje? Sveti Teofan nas poziva na trpljenje i istrajnost u veri, s istinom u srcu i na ustima. Samo kroz trpljenje, kako je i Gospod rekao, možemo spasti svoje duše: "Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje“ (Lk. 21, 19). Ovo trpljenje nije pasivno, već je poziv na aktivnu borbu da ostanemo verni Hristu u svetu koji postaje sve teži za život u veri.
"I svi će vas omrznuti imena moga radi (Lk.21,17). Ko udahne u sebe makar i malo svetovnog duha, postaće hladan za Hrišćanstvo i za njegove zahteve. Ta ravnodušnost prelazi u mržnju ukoliko se u njoj dugo ostaje bez otrežnjenja, osobito ukoliko se pri tome prihvati makar i deo od suprotnih učenja. Duh sveta sa suprotnim učenjima jeste duh mržnje prema Hristu. On je [duh] antihristov. Njegovo širenje je širenje neprijateljskih raspoloženja prema hrišćanskom ispovedanju i hrišćanskom poretku života. Izgleda da se oko nas već vrši nešto slično. Doduše, još se ostaje na potmulim glasovima. Međutim, neće biti čudno ako uskoro počne i ono što je Gospod prorekao: Dignuće ruke svoje… i goniće vas… i predaće vas… i pobiće neke od vas (Lk.21,1216). Duh antihristovski je uvek jedan: šta je bilo u početku, biće i sada, možda u drugoj formi, ali u istom smislu. Šta raditi? Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19). Trpi sa tvrdom rečju ispovedanja istine na ustima i u srcu".
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
