U zapisima iz 1901. i 1902. godine, ovaj ruski svetitelj predvideo je vreme kada će se svetinje gaziti, greh uzdizati, a istina izvrnuti u laž — i ostavio poruku koja i danas može da spase dušu i narod.
U tihim časovima pred zoru, kada duša najjasnije čuje otkucaje večnosti, jedan ruski sveštenik, ponizni sluga Božiji, piše reči koje će vekovima odzvanjati kroz umornu i pokolebanu savest sveta. Sveti Jovan Kronštatski, duhovni stub carske Rusije, nije samo propovedao o veri — on je gledao u budućnost. I to ne očima pesimiste, već očima proroka. Njegove misli, zapisane 1901. godine, odzvanjaju danas, 124 godine kasnije, sa neobjašnjivom jasnoćom — kao da su upravo sada napisane.
U jednoj od svojih zapisanih opomena, Sveti Jovan kaže:
– Dolazi vreme kada će ljudi istinu nazivati laži, a laž istinom; kada će se svetinje gaziti, a greh slaviti kao sloboda i pravo.
Nisu li ovo upravo reči koje opisuju naše vreme? Kada se istina relativizuje, kada se sve više sveta udaljava od Boga i kada se oni koji se drže zapovesti Božijih nazivaju zaostalima, fanatičnima, pa i opasnima za moderno društvo. Sveti Jovan je već početkom 20. veka sagledao duhovnu tamu koja se nadvila i koja će, kako kaže, postajati sve gušća:
– Duše će otvrdnuti. Ljubavi će nestati. Ljudi će postati kao senke bez topline. A u Crkvi – neznanje, hladnoća i ravnodušnost.
Zatim dodaje i datum: 26. januara 1901. godine. Tog dana beleži stanje naroda oko sebe, ali i predoseća opštu sliku koja će se proširiti svetom: narod, piše on,
I zaista, kada pogledamo savremeni svet — zar nismo tačno tu gde je on, još tada, duhovnim vidom pokazao?
Međutim, sveti Jovan nije prorok beznađa. U njegovim rečima svetli vera, kao plamen kandila koji ni vetrovi iskušenja ne gase. U jednoj od najpotresnijih rečenica piše:
– Neće neprijatelj Crkve prestati da je udara, ali je neće ni srušiti. Sve dok bude makar jedan pravednik, Gospod neće napustiti narod.
To je suština duhovne borbe. Nije reč o brojevima, sistemima, ideologijama. Reč je o čistoti srca i vernosti Bogu. Jedan pravednik — to je dovoljno da Gospod ostane uz narod.
Na drugom mestu piše:
– Dolazi vreme kada će se hrišćanin prepoznati ne po rečima, već po ranama koje nosi.
Ove reči odjekuju kao reči apostola. Da, biti hrišćanin u ovom vremenu znači biti spreman na podsmeh, na izolaciju, ponekad i na progonstvo — makar tiho, ali bolno. Jer svet ne podnosi svetlost istine. A ipak, upravo u tim ranama leži svedočanstvo da pripadamo Hristu.
U zapisima iz 1902. godine, sveti Jovan već vidi i poslednje drhtaje duhovnog zdravlja u svetu: I danas, kad svet posrće pod teretom nesigurnosti, ratova, duhovne praznine i globalnih kriza, ovi zapisi dolaze kao duhovna mapa. Oni nisu zapisani da bi nas uplašili, već da bi nas probudili.
Na kraju, sveti Jovan ostavlja rečenicu koja je istovremeno molitva i upozorenje:
– Još ima vremena... Pokajmo se, dok ne postane prekasno.
Možda je ova rečenica najvažnija od svih. Jer ako je pre više od veka postojala nada — ona postoji i danas. Samo je potrebno da se bar jedan čovek — možda ja, možda ti, možda neko od onih koji ovo čitaju — pokaje i zapali malu sveću u svom srcu. A Bog će, kao i uvek, učiniti da ta svetlost obasja i mnoge druge.
Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja. U ranom hrišćanstvu za reč ,,greh” korištena je grčka reč ,,amartija” (ἁμαρτία) koja se koristila u streličarskom sportu i značila je promašaj mete, cilja. Bog je taj koji priziva u život i koji poziva iz ovog života. Dakle, Bog ima konačnu reč, govori otac Aleksandar o samoubistvu, ali i naglašava da niko nikome, ipak, ne sme i ne treba da sudi. U vremenu kada svetinje postaju meta relativizacije reči Svetog Pajsija odzvanjaju kao opomena: od umanjivanja svetitelja do opasnog puta ka zaboravu Boga kao Stvoritelja i Oca.
Shutterstock
– Ako se ne pokajemo, Gospod će dopustiti nesreće... ali ne da bi nas uništio, već da bi nas prizvao sebi.
Duhovna riznica
20:52 | 05.04.2025
ZAŠTO ISPAŠTAMO GREHE KOJE NISMO POČINILI: Otac Rafailo otkriva šta da uradimo kada nasledimo nevidljivi teret predaka koji pritiska naša pleća
Duhovna riznica
20:56 | 24.04.2025
OVO SU 7 SMRTNIH GREHOVA: Sedmom smo izuzetno podložni, a niste znali da je na listi
Duhovna riznica
15:15 | 25.04.2025
ŠTA BLIŽNJI TREBA DA URADE ZA SPAS DUŠE SAMOUBICE! Otac Aleksandar o jednom od najtragičnijih i najbolnijih pitanja porodice, društva i Crkve
Duhovna riznica
22:13 | 28.04.2025
PROROČKI VAPAJ SA SVETE GORE: Katolici pokušavaju da obezvrede svetitelje, a na kraju će reći da Isus nije Bog, već samo učitelj
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Teodora Sikeota po starom i Svetu velikomučenicu Irinu po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pelegrina, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od biblijskih priča do savremenih platformi, šiduhim (provodadžija) pokazuje kako se vera, porodica i potraga za partnerom prepliću u sistemu u kojem se svaka veza vidi kao više od slučajnosti.
Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.
Imao je i nekoliko viđenja Presvete Bogorodice.
U hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru vladika Dositej je na praznik Svetog vladike Nikolaja rukopoložio dugogodišnjeg đakona i pojca Željka Jovanovića u sveštenički čin.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U vremenima krize i straha reči svetih otaca bude nadu i hrabrost – otkrivamo šta su vekovima unapred govorili o ratu, gladi, obmanama i danima kada će vera biti jedino utočište.
Više od dve decenije nakon upokojenja oca Gavrila (Antonijeviča), njegove reči – o krvavom mesecu nad Kosovom, Beogradu bez blagoslova i sudbini pravoslavlja – i dalje bude snažne emocije, tumačenja i poziv na pokajanje.
Od ratova, zemljotresa i epidemija do duhovnog preporoda – proročke reči podvižnika sa Svete gore ukazuju na iskušenja poslednjih vremena, ali i na put ka spasenju.
Govoreći o iskušenjima koja predstoje, otac Grigorije poziva vernike na materijalnu, ali što je važnije – duhovnu pripremu za sve što, po njegovim rečima, dolazi.
Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.
Odluka opštine Lučani obradovala je meštane koji nisu zaboravili arhipastira koji je pomagao svoj kraj, gradio crkveni život u rasejanju i ostavio dubok trag među Srbima s obe strane okeana.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Jednostavno jelo od krompira, luka i pirinča, obogaćeno kobasicom, koje se sprema bez mnogo muke, a donosi pun domaći ukus i miris nedeljnog ručka kakav se nekada podrazumevao.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
