Pravoslavna duhovnost ističe da molitva pročišćava um, smiruje srce i daje duši snagu da izdrži životne teškoće.
U pravoslavnom predanju molitva zauzima centralno mesto u duhovnom životu vernika. Ona nije samo pobožna navika, već živi odnos čoveka sa Bogom, neprekidni dijalog koji prožima svaki trenutak svakodnevice.
Pravoslavna duhovnost ističe da molitva pročišćava um, smiruje srce i daje duši snagu da izdrži životne teškoće. Zato se u manastirima, ali i u domovima običnih vernika, molitva smatra duhovnim disanjem – nečim što je nužno, prirodno i spasonosno.
Kroz vekove, svetitelji i podvižnici su podučavali da molitva nije rezervisana samo za trenutke potrebe ili žalosti, već i za trenutke radosti, zahvalnosti i svakodnevnog rada. Ona povezuje čoveka sa njegovim najdubljim bićem, vraća ga u tišinu u kojoj se čuje glas savesti i unutrašnji mir.
U molitvi se, kako se uči u Crkvi, duša oslobađa tereta i dobija novu snagu, čak i kada se spolja ništa ne promeni.
Upravo zbog toga, mnogi duhovnici ukazuju da je molitva najpouzdaniji put ka istinskom odmoru. Ne onom fizičkom, koji traje kratko, već odmoru duše, koji osvežava čoveka iznutra. Taj osećaj duboke obnovljenosti mnogi vernici opisuju kao blagi mir koji se spusti na srce posle iskrene molitve, bilo da je ona izgovorena rečima ili se tiho odvija unutra, u mislima.
Starac Pajsije Svetogorac, jedan od najpoštovanijih savremenih pravoslavnih staraca, na poseban način je naglašavao snagu molitve i njenu sposobnost da čoveka vrati u stanje unutrašnje ravnoteže.
"Kada želim da se odmorim, ja se molim. Shvatio sam da se čovek jedino tokom molitve može istinski odmoriti."
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Bratstvo čuva posebnu recepturu vaskršnje pogače koja spaja bogate mirise pomorandže, začina i putera, dok način pripreme otkriva zašto ovaj hleb zauzima važno mesto na monaškoj prazničnoj trpezi.
Dok vernici u hramove donose jaja i prazničnu hranu na osvećenje, Crkva čuva neobičan ritam ovog dana – između groba i vaskrsenja odvija se tihi događaj sa snažnom porukom hrišćanstva
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mnogi vernici suočavaju se s osećajem da njihove molitve ostaju neuslišene uprkos trudu, suzama i usrdnosti.
Pomenuti na liturgiji nekoga ko nema nikoga da ga se seti - to je čin istinske milosti.
Pravoslavno predanje uči da se odnos sa Bogom ne stvara naglo niti samo spoljašnjim pravilima, već promenom srca i načina života.
Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za Veliku subotu objašnjava kako dve biblijske figure oblikuju sudbinu čoveka kroz pad i uzdizanje.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Jeroshimonah Mihail (Pitkevič) iz Pskovopečerskog manastira razotkriva nevidljivu borbu u čoveku koja se ne vidi spolja, ali odlučuje da li mir postoji ili je samo privid.
Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
