SPC i njeni vernici danas slave Svete mučenice Minodoru, Mitrodoru i Nimfodoru.
One su preme žitijama bile tri rođene sestre, a živele su u jednom mestu u Vitiniji Azijskoj.
Vaspitane u hrišćanskom duhu, a u jednom periodu svog života povukle su se iz grada u pustinju želeći da uzvise um svoj i uzdignu se Bogu, kao i da se i oslobode varljivoga sveta, i da tako prožive vek u čistoti i devičanstvu kao prave neveste Hristove.
One su se predale velikom trudu, postu i molitvi, dok ih Bog ne ukrasi darom čudotvorstva.
U jednom momentu počeli su da im dovode bolesnike radi iscelenja i tako su postale, protiv svoje volje, slavne. Kada je za njih čuo knez Fronton izveo ih je pred sud. Međutim, kada ih je video, začudi se njihovoj lepoti.
Mada su bile velike isposnice i njihovo telo je delovalo suvo, lice je bilo svetlo, ozareno unutrašnjim mirom i blagodaću Božjom.
Knez je tada počeo da im laska i obeća da će ih poslati caru kako bi ih udao za velmože, ali kada su one ostale imune na sva udvaranja, laskanja i obećanja, on naredi da ih izlože mukama.
Mučenju je prvo bila izložena Minodora, a njene sestre knez baci u tamnicu.
Posle ljutih mučenja vikne knez Minodori, izranjavljenoj i iskrvavljenoj: "Prinesi žrtvu bogovima!” Na to mu je ona odgovorila. "Zar ne vidiš: ništa drugo i ne činim nego svu sebe prinosim na žrtvu Bogu mojemu?”
Kada Minodora izdahnu u mukama, tada knez izvede i ostale dve sestre i postavi ih kraj njenog mrtvog tela, pa pokazujući im mrtvo telo sestre poče da ih savetuje da se odreknu Hrista.
No kako one ostaše nepokolebljive, i njih je izložio stravičnim mukama i tako ih je i ubio. U tom grom udari iz neba i ubi bezdušnoga Frontona i sluge njegove. Hrišćani su časno sahranili tela svetih Božjih mučenica. Prema žitijama, ubijene su između 305. i 311. god. u vreme Maksimijana Galerija.
U Hramu Svetog Save iguman manastira Studenica ustoličen je za novog episkopa moravičkog. Nakon ovog svetog čina, poručio je da je Crkva za vikara izabrala starca – ne po godinama, već po iskustvu koje je stekao služeći u srpskoj svetinji skoro tri decenije.
Misli o ljubavi, smirenosti i čovečnosti blaženopočivšeg poglavara Srpske pravoslavne crkve ostaju svetionici vere i života, prenoseći neprocenjive duhovne vrednosti svakom naraštaju.
Praznovanje crkvene Nove godine 14. septembra po novom kalendaru, 1. septembra po starom, oslanja se na duboke duhovne i istorijske korene. Ustanovljeno na Prvom vaseljenskom saboru, ovo vreme poziva na obnovu kroz liturgijski ciklus i sećanje na značajne trenutke iz hrišćanske tradicije.
Iako se tokom vekova mnogo šta menjalo u životima i običajima našeg naroda, slava je čuvana kao najveća svetinja i upražnjavala se i u ratovima, i u igznanstvima, i u bolnicama i kada se imalo i kada nije.
