U snažnoj poruci povodom Nikoljdana, episkop bihaćko-petrovački i rmanjski podseća da voštanica nije samo znak radosti, već tiha veza sa precima, opomena protiv zaborava i poziv na povratak korenima kroz veru koja se dokazuje delima.
Praznik Svetog Nikole, koji u mnogim domovima označava dan kada se vrata otvaraju šire nego inače, bio je povod da episkop bihaćko-petrovački i rmanjski Sergije u svojoj besedi spoji slavsku radost sa tihim, ali snažnim sećanjem. Njegove reči nisu ostale na nivou uobičajenog prazničnog obraćanja – pretvorile su se u jasan poziv na pamćenje, povratak i ličnu odgovornost.
– U danima kada iščekujemo Svetog Nikolu, kada se radujemo dragim gostima… sećamo se usnulih predaka – rekao je vladika Sergije, podsećajući da slava nije samo okupljanje živih, već i nevidljivo sabranje onih koji su nas pretekli. U toj slici, voštanica zapaljena u čast Svetitelja ne pripada samo sadašnjem trenutku, već se nadovezuje na niz istih takvih plamenova paljenih decenijama i vekovima unazad.
Beseda potom dobija dublju, gotovo ispovednu dimenziju. Episkop Sergije govori o precima koji su nestali iz vidljivog poretka, ali ne i iz smisla našeg postojanja.
– Oni koji prebivaju u nebeskom zagrljaju Svetog Nikole ne potrebuju ništa od sveta – istakao je, naglašavajući da su sela, ognjišta i mukotrpno građeni životi možda opusteli, ali nisu izgubili svoje značenje.
U nastavku, vladika Sergije jasno povezuje proslavu Svetog Nikole sa obavezom sećanja.
– Opomenimo se onih bez kojih ni nas ne bi bilo – poručio je, nabrajajući očeve, dedove, pradedove, majke i bake, ali i sve znane i neznane koji su podneli teret stradanja kako bi „raspeta Krajina jednom vaskrsnula“. Taj deo besede ne ostavlja prostor ravnodušnosti – on traži unutrašnji odgovor svakog slušaoca.
Posebno snažno odjekuju reči posvećene onima koji praznik dočekuju daleko od zavičaja.
Jedan od najupečatljivijih momenata besede jeste slika ugašenih ognjišta.
– Slavska sveća nije dogorela, iako se njen plamen odavno ne vidi – kazao je vladika, naglašavajući da je pale duše predaka, čekajući da njihovi potomci preuzmu taj čin. To nije poetična metafora bez težine, već tiha, ali ozbiljna opomena da zaborav uvek ima posledice.
Vreme, upozorio je episkop Sergije, neumitno prolazi.
– Vremena je sve manje, curi kao morski pesak kroz prste – rekao je, pozivajući na konkretna dela: čuvanje grobova, povratak dedovini i obnavljanje zapuštenih ognjišta. Sve to, naglasio je, dugujemo i Svetom Nikoli i onima koji su mu se molili pre nas.
– To dugujemo Svetom Nikoli, kojem su se naši preci molili i proslavljali njegov praznik, da bismo mi danas, zahvaljujući tim molitvama, postojali u ovoj blagoslovenoj zemlji prepunoj apsurda – istakao je vladika.
U završnici besede, akcenat je stavljen na delatnu veru.
– Činimo ono što je do nas, a Svečeva pomoć neće izostati – poručio je episkop, podsećajući na primer rmanjskih mučenika, rmanjskih mitropolita, monaha i podvižnika, ali i vernog naroda okupljanog oko imena Svetog Nikole na prostoru Srpske Tromeđe. Vera, kako je naglasio, ne svedoči se rečima, već ljubavlju i žrtvom.
Na samom kraju, glas vladike Sergija uzdiže se u zajednički usklik koji prevazilazi granice i razdaljine:
– Dobro nam došao, voljeni Svetitelju! Naša srca su tvoj dom!
U tom pozdravu sažeta je cela beseda – i praznik, i sećanje, i nada da svetlost slavske voštanice neće ostati samo uspomena, već zavet koji traje.
Liturgija, reči patrijarha Porfirija i prisustvo verskih lidera i uglednih gostiju iz zemlje i inostranstva učinili su da se porodični praznik pretvori u događaj sa širim značenjem.
Najčešća krsna slava u srpskim zemljama nosi dublju poruku od porodičnog okupljanja: zašto je liturgija središte praznika, kako Crkva gleda na dan upokojenja svetih i gde je granica između običaja i vere.
Od tajnog darivanja siromaha i tamničkih godina do morskih oluja i prenosa moštiju u Bari – život ovog svetitelja ispisan je delima koja su nadživela vekove i oblikovala duhovni identitet hišćanskog naroda.
I dok se mahom priča o obavezama domaćina kako slava ne bi izgubila svoj smisao, malo se priča kako bi gosti trebalo da se ponašaju kad na nju dođu.
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
Kao episkop Amvrosije je utvrdio pravoslavnu veru, potisnuo jeretike, ukrasio crkve, napisao mnoge poučne knjige...
I dalje misleći da je u pitanju sveti zadatak, trgovci iz Barija su na silu oteli mošti i krenuli put Italije.
Slava se nasleđuje sa oca na sinove i ostaje ista bez obzira na broj potomaka.
Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Legenda kaže da je kao beba od samo sedam dana odbijao mleko sredom i petkom, kada se posti
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
Svetom Nikoli se mole oni koji su u nevolji, bolesni, siromašni, putnici, kao i svi koji traže pravdu, zaštitu i utehu.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
Na veliki pravoslavni praznik, u hramu Svetog kneza Lazara, Britanci su posle dugog duhovnog puta primili krštenje i prvi put se pričestili.
Dok su se analizirali trendovi i pomeranja moći, iz crkvenog iskustva stigao je podsetnik na čoveka kao meru svake politike.
Od Njegoševog amaneta do borbe protiv rušitelja kapele – kako hram, poezija i duhovna snaga čuvaju identitet i veru naroda.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Oslić sa belim lukom, peršunom i začinima ostaje sočan i narednog dana – jelo koje postaje još punijeg ukusa, otkrivajući tihe mudrosti monaškog života.
I dok se mahom priča o obavezama domaćina kako slava ne bi izgubila svoj smisao, malo se priča kako bi gosti trebalo da se ponašaju kad na nju dođu.
U besedi za 28. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da greh donosi razdor i pomračenje, dok je sve stvoreno od Boga u svojoj prirodi čisto i dobro.
