Koncipirana je jednostavno kao jednobrodna građevina s poluobličastom apsidom i pevničkim prostorom i utvrđena za spomenik kulture 1948. godine.
Evo priče o jednom posebnom hramu, o Nikolajevskoj crkvi, koja datira iz 18. veka, a smatraju je najstarijom u Beogradu. Podsetićemo se na Svetog Nikolu, svetitelja, u čiju čast krsnu slavu slave Srbi na svim kontinentima.
Svaki put izgovoreno ime jednog od najvećih svetaca u hrišćanstvu budi u nama posebno poštovanje - Sveti Nikola.
PROČITAJTE JOŠ..."POSLE KORONE NE SLAVIMO KAO PRE" Neverovatna scena na ulici: Evo kako su Beograđani dočekali Svetog Nikolu
Gotovo da nema građevine u Zemunu koju ne zasenjuje lepota najstarijeg hrama u Beogradu. Nikolajevska crkva, nastala od 1725. do 1731. godine na mestu pređašnjeg crkvenog objekta, posvećen je prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja, arhiepiskopa Mirlikijskog Čudotvorca, iz Mira Likijskoga u Maloj Aziji - u grad Bari u Italiji.
Arhitetektonsku harizmatičnost hrama definišu stilske odlike baroknih crkava kakve su podizane na području Vojvodine prvih decenija osamnaestog veka.
- Bez obzira na to što je najstariji i što se u hramu nalaze mošti nekoliko ugodnika Božijih, pre svega Andrije Prvozvanog, zatim deo mošti Svetog Nikolaja, deo moštiju Svete Petke i deo mošti Svetog Nektarija Eginskoga Čudotvorca. Nad svim tim moštima se svake nedelje služe akatisti, koji su veoma posećeni - kaže otac Vladimir Pražić.
U unutrašnjosti crkve dominira raskošan, duborezni i pozlaćeni ikonostas. Smatra se najznamenitijim i najlepšim baroknim ikonostasom srpske umetnosti 18. veka.
Nikolajevska crkva u Zemunu zablistala je u svoj svojoj raskoši 2020. godine. Na potpunu obnovu ove lepotice u zagrljaju Gardoša čekalo se punih 13 godina.
- U unutrašnjosti je obnovljeno zidno slikarstvo i ornamentika iz 17. veka, kao i ikonostas star više od dva i po veka koji radio naš poznati majstor iz doba baroka Dimitrije Bačević. Njega je veštom rukom obnovila Jelena Ivanišević, konzervator-restaurator. Sve što je obnovljeno u hramu rađeno je pod nadzorom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika – rekao je tada protojerej Draško Tepavac, starešina Crkve Svetog oca Nikolaja.
Priča o najstarijem hramu u Beogradu, samo je trenutak potrebe da u vremenu velikih iskušenja za čovečanstvo naglasimo važnost očuvanja naših svetinja, čime negujemo kontinuitet naše vere i poštujemo svete očeve kakav je bio Sveti otac Nikolaj Mirlikijski, u našem narodu uvek slavljen imenom Sveti Nikola.
Nikolajevska crkva podignuta je na mestu starije, slamom pokrivene drvene crkve. Koncipirana je jednostavno kao jednobrodna građevina s poluobličastom apsidom i pevničkim prostorom.
Zasvedena je bačvastim svodom. Na zapadnoj strani ima dvospratni zvonik. Oblikovana je i građena u baroknom stilu i konstrukcijama. Ima sve tipične odlike baroknih crkava podizanih u Vojvodini i Vojnoj granici u 18. veku.
Prvobitni zvonik izgoreo u požaru 1867, obnovljen je 1870. godine. Radi ojačanja građevina je na severnoj i južnoj fasadi dobila kontrafore. Za vreme Prvog svetskog rata, 1915. godine zvonik je znatno oštećen granatiranjem, posle čega je obnovljen.
Utvrđena je za spomenik kulture 1948. godine.
Stanovnici prestonice otkrivaju da li poste, kakav značaj za njih ima duhovna priprema za najradosniji hrišćanski praznik i na koji način usklađuju veru sa svakodnevnim obavezama.
Ulaz u svetinju na Vraćaru sastoji se od glavnih vrata, kojih je ukupno troje, i bočnih vrata, kojih je ukupno šest.
Veliki broj vernika okupio se u svetinji kako bi ovaj sveti dan započeo prisustvovanjem liturgiji, ali i slušanjem mudrih poruka poglavara SPC
Patrijarh Porfirije je uputio reči blagodarnosti episkopu topličkom Petru i njegovim saradnicima iz Verskog dobrotovornog starateljstva.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
Pravoslavlje porodicu posmatra kao svetu zajednicu, blagoslovjenu od Boga.
U tišini i molitvi Svete gore, bratstvo carske lavre sprema se za noć vaskrsenja – nove sveće se ukrašavaju, saborni hram prekriva se mirisnim cvećem, dok se hleb artos priprema za jutro koje donosi pobedu života nad smrću.
Prema predanju, Isus Hristos je na Veliku subotu telom u grobu, a dušom u Adu razrušio vrata pakla.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.
U Palati Srbija sabrali su se ugledni teolozi i istoričari iz Srbije i Rusije kako bi govorili o neprolaznom značaju Svetog vladike Nikolaja za našu veru, narod i identitet — od bogomoljačkog pokreta do današnje srpske teologije.
Uz blagoslov patrijarha srpskog Porfirija, poglavar Koptske Crkve Tavadros II stiže početkom maja kako bi se poklonio srpskim svetinjama i susreo sa poglavarom Srpske pravoslavne crkve.
Na liturgiji u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice, na praznik Blagovesti, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o poverenju kao suštini duhovnog života i otkrio zašto Presvetu Bogorodicu nazivamo ključnim mostom između neba i zemlje.
U tišini i molitvi Svete gore, bratstvo carske lavre sprema se za noć vaskrsenja – nove sveće se ukrašavaju, saborni hram prekriva se mirisnim cvećem, dok se hleb artos priprema za jutro koje donosi pobedu života nad smrću.
Katedrala je završena 8. marta 1891. godine, nakon sedam godina gradnje.
Kad je došla, dobila je svoju keliju u kojoj su bili samo krevet bez dušeka, peć i ćebe preko kreveta. To je simbol početka prilagođavanja asketskom životu.
Na ovom mestu je, naime sredinom godina prošlog veka jedan lađar sebi oduzeo život, navodno zbog nesrećne ljubavi.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
Dvadeset godina unazad, najveći dan za pravoslavne vernike obeležavao je i direktan prenos liturgija iz hramova. Ove godine, zbog blokade, milioni vernika ostaju uskraćeni za najvažniji televizijski prenos u godini.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
