U daljem tekstu vam otkrivamo kako su ti dragulji pravoslavlja dobili imena.
Srbija je puna manastira koji svojom postojanošću govore o neokaljanom srpskom identitetu obasjanom pravoslavnom verom. Srednjovekovne svetinje nisu izbledele, već je njihova lepota u svakoj novoj godini sve izraženija, podjednako kao i njihov značaj u duhovnom smislu za svakog Srbina.
U daljem tekstu vam otkrivamo kako su ti dragulji pravoslavlja dobili imena.
Staro ime manastira Žiča je označavalo mesto gde se živi. Manastir datira iz prve polovine 13. veka, a podigao ga je Stefan Prvovenčani, nedaleko od Kraljeva.
Ime manastira Sopoćani potiče od slovenske reči "sopot" što znači izvor (podignut je nedaleko od izvora reke Raške). Ktitor manastira je kralj Stefan Uroš I, sin kralja Stefana Prvovenčanog, koji je oko 1260. godine tu bio podigao crkvu i posvetio je Svetoj Trojici.
Ime manastira Gračanica potiče od rudarskog sela , odnosno istoimene reke Gračanica (gradac, gradčansko), jer je nastala ispod grada (Sokola). Podigao ga je kralj Milutin između 1315. i 1321. godine i posvetio ga Uspenju Presvete Bogorodice.
Ime manastira Studenica potiče od istoimene reke, reči studen-hladan, Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.
Manastir Manasija mnogi nazivaju i manastir Resava, jer je podignut upravo pored reke Resave. Naziv Manasija nosi po svom ktitoru, despotu Stefanu Lazareviću, kojeg su zbog njegove mudrosti upoređivali sa starozavetnim carem Manasijem. Sazidan je 1418. godine.
Manastir Ljubostinja je zadužbina kneginje Milice iz 1388. godine kod Trstenika. Po jednom predanju, manastir je nastao kao spomen kneginje Milice na mestu gde je prvi put srela kneza Lazara (ljubvestin-mesto ljubavi).
U manastiru Sopoćani sačuvalo se do našeg vremena više fragmenata srednjovjekovnih nadgrobnih ploča, od kojih neke imaju uklesane natpise.
Bratstvo ove nemanjićke svetinje tvrdi da mitropolit žički pokušava da komercijalizuje manastir, dok mitropolit Justin ističe da postupa u skladu sa crkvenim pravilima. Vernici sa zabrinutošću prate razvoj situacije.
Kritike na račun mitropolita žičkog sve su oštrije – u novom saopštenju se navodi da njegova samovoljna odluka ugrožava duhovnu misiju manastira, uz podsećanje na slične postupke vladike u prošlosti.
Ono čega nije bilo na njihovoj trpezi jesu krompir i paradajz, a povrća je bilo svega nekoliko.
Uprkos napetostima i izazovima, palestinski hrišćani u Crkvi Rođenja Hristovog dočekali Blagodatni oganj, potvrđujući da vera nije slomljiva ni pod težinom rata.
Razlika je i u vaskršnjoj trpezi.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Dok su vernici uzvikivali: „Čekamo Blagodatni oganj!“, policija je blokirala aerodrom, pretresla arhiepiskopa i oduzela mu pasoš. Moskovska patrijaršija osudila je ovaj čin kao grubo kršenje verskih sloboda i pozvala na hitnu istragu.
Kaže da i svešteničke porodice ovaj praznik provode kao i sve, uz jednu razliku.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.
U tišini hramova, na Veliki četvrtak, dan kada je Hristos oprao noge apostolima, u manastirima i sabornim crkvama vrši se duboko simboličan čin koji menja ljudsku predstavu o moći — čin ljubavi koja se izražava delima, a ne rečima.
Manastir Svetog Onufrija u Jablečnoj, koji čuva čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, mogao bi se naći van teritorije Poljske ukoliko reka Bug promeni tok — nadležne službe pokušavaju da spreče istorijski presedan na granici dve države.
Tokom liturgije u manastiru Gavrilovo, duhovnom centru brčanskog kraja, mitropolit zvorničko-tuzlanski istakao je važnost manastira kao prostora Božijeg prisustva i snage molitve.
U tišini i molitvi Svete gore, bratstvo carske lavre sprema se za noć vaskrsenja – nove sveće se ukrašavaju, saborni hram prekriva se mirisnim cvećem, dok se hleb artos priprema za jutro koje donosi pobedu života nad smrću.
Katedrala je završena 8. marta 1891. godine, nakon sedam godina gradnje.
Kad je došla, dobila je svoju keliju u kojoj su bili samo krevet bez dušeka, peć i ćebe preko kreveta. To je simbol početka prilagođavanja asketskom životu.
Na ovom mestu je, naime sredinom godina prošlog veka jedan lađar sebi oduzeo život, navodno zbog nesrećne ljubavi.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
Prema predanju, Isus Hristos je na Veliku subotu telom u grobu, a dušom u Adu razrušio vrata pakla.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
