Sveti Teofan u misli za 17. petak po Pedesetnici, u svojoj dubokoj analizi priče o vinogradu, ističe značaj razumevanje crkve i svakog pojedinačnog vernika. On objašnjava da vinograd simbolizuje dušu koja je očišćena od grehova i koja je primila darove Božije blagosti, uključujući dar Svetog Duha.
Sveti Teofan naglašava da su poslenici "vinograda" naša svest i sloboda, koji su odgovorni za prihvatanje Božijih darova i davanje duhovnih plodova. Nasuprot njima, neispravni poslenici predstavljaju one koji koriste hrišćanske vrednosti isključivo za spoljašnje koristi, ne prinoseći Gospodu zaslužene plodove.
Gospod šalje poruke savesti, Božiju reč i učitelje kako bi urazumio te neispravne poslenike. Međutim, mnogi ih odbacuju, čak i protiv njega okrećući se u neprijateljstvo. Sveti Teofan upozorava da će na kraju, zločinci doživeti posledice svog neprijateljstva prema Bogu.
Ova misao svetog Teofana nas poziva na dublje razmišljanje o našem duhovnom životu i odgovornosti prema Božijim darovima, kao i na potrebu da se trudimo da donosimo plodove koji odražavaju našu veru.
"Pričom o vinogradu izobražena je starozvetna Crkva i Božije staranje o njoj. Pošto je novozavetna Crkva nasledila starozavetnu, i na nju se može odnositi ova priča. I opet, pošto je i svaki Hrišćanin takođe crkva živoga Boga, priča se i na njega može primeniti. Poslednje je za nas posebno važno. Šta, dakle, predstavlja vinograd? Dušu, koja je primila očišćenje grehova, blagodat preporoda, dar Svetog Duha kao zalog nasleđa večnog Carstva, reč Božiju, svete tajne, anđela – čuvara. Ko su poslenici? Svest i sloboda. Oni primaju darove i daju obećanje da se trude oko njih i da Gospodu prinose plodove. Ko su neispravni poslenici? Oni koji hoće da se koriste preimućstvima Hrišćana, koliko im je potrebno u spoljašnjem poretku života, ali neće da Gospodu prinose dostojne duhovne plodove. Koga Gospod šalje k njima? Savest sa strahom Božijim, reč Božiju, učitelje i pastire. Njima hoće da urazumi neispravne. Ali, oni neće da se isprave i ne obraćaju pažnju na njih. Jedni ih gone i trude se da zagluše njihov glas, a drugi idu dotle da i protiv samog Gospoda počinju da neprijateljstvuju, odbacujući veru u Njega na razne načine. Kraj toga je: Zločince će zlom smrću pogubiti".
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo. Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje.
Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
