Ruski svetac, čudotvorac i utešitelj onih u nevolji, ukazuje na način života koji vodi ka duhovnoj čistoti i unutrašnjem miru.
U srcu pravoslavnog sveta, ime Svetog Serafima Sarovskog zrači svetlošću molitve, poniznosti i nesebične ljubavi prema Bogu i ljudima. Ovaj svetitelj, kojeg vernici širom pravoslavnog sveta časte kao čudotvorca i utešitelja onih u nevolji, svojim je životom i rečima osvetljavao staze kojima hode oni koji traže mir i istinu u veri. Njegovo tumačenje ljudske duše i njenog puta kroz ovaj svet ostalo je neraskidivo usađeno u duhovne temelje pravoslavlja.
Jedna od najslikovitijih i najnadahnutijih misli Svetog Serafima dolazi iz poređenja ljudskog života sa svećom: "Sveća je naša vera, fitilj je naša nada, a plamen je ljubav koja sjedinjuje veru," govorio je svetac, upućujući verni narod na jednostavnu, ali sveobuhvatnu sliku duhovnog puta. U njegovoj skromnoj keliji, osvetljenoj zlatnim plamenom nebrojenih sveća, rađale su se reči koje i danas svetle u dušama vernika
Sveti Serafim je posmatrao kako plamen sveće osvetljava ikone i obasjava lica onih koji su se okupljali da traže utehu i savet. Tada bi podsećao da sveća simbolizuje veru – osnovu na kojoj se oslanjamo. Fitilj, srce koje napaja plamen, jeste naša nada, nepresušni izvor snage. A ta vatra, koja spaja vosak i fitilj u savršen sklad svetlosti, jeste ljubav – najuzvišenija od svih vrline, koja sjedinjuje veru sa svime što ona nosi.
Njegove reči: "Život naš može se uporediti sa svećom napravljenom od voska i fitilja, koja gori plamenom koji smo mi zapalili," podsećaju da smo mi sami odgovorni za svoju duhovnu svetlost. Ako je sveća loše napravljena, ako smo u srcu nečisti i udaljeni od vrlina, plamen, kada ga upalimo, može ispuštati neprijatan miris. Tako je, naglašavao je, i sa životom grešnika, čije duhovno stanje odaje nečistoću.
Posmatranje plamena sveće u crkvenoj tišini pruža vernicima poseban trenutak za promišljanje. Sveti Serafim je poučavao da gledajući kako sveća polako sagoreva pred licem Božijim, možemo razmišljati o svojoj prolaznosti, o putovanju od početka do kraja. "Kao što sveća sagoreva i topi se pred licem Božijim, tako se i svaki trenutak našeg života polako nestaje, približavajući se svom kraju." Ova misao, reče, treba da nas ohrabri da se molimo sa usrdnošću i skromnošću, znajući da se naše vreme topi, da svaka molitva treba da bude puna vere, nade i ljubavi.
Pouka Svetog Serafima, izgovorena s nežnošću i razumevanjem ljudske slabosti, jeste poziv da naš život bude poput sveće od čistog voska koja gori i gasi se bez neprijatnog mirisa.
“Sveća lošeg kvaliteta pri paljenju i gašenju ispušta neprijatan miris. Tako je i sa životom grešnika”, govorio je Sveti Serafim.
To je ideal kojem stremimo – svetlost koja ne samo da obasjava naš put već i put svih onih koje susrećemo. Njegov primer i danas osvetljava puteve vernika, podstičući ih da žive životom koji sija ljubavlju i čistoćom, poput plamena sveće u molitvenoj tišini.
Prema tradiciji, sveće treba da budu od čistog pčelinjeg voska, a molitve koje prate njihovo paljenje treba da potiču iz čistog srca i duše.
Svakodnevne situacije u toku dana nas mogu navesti na "gunđanje" međutim, kada prođe izvesni period shvatamo da smo u pojedinim trenucima ipak moli da odreagujemo drugačije.
Uz veru, poslušnost, milosrđe i molitvu, kao duhovne principe, promišljeno davanje i disciplinu u trošenju pronaći finansijski mir i živeti u slobodi darovanoj od Hrista.
Episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički Kirilo posetio je Gvatemalu, gde su monasi primili sveštenički čin, a zajednice različitih naroda pronašle duhovno utočište pod okriljem pravoslavne crkve.
Podsticao je Zorovavelja i Isusa sveštenika da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu proričući tome hramu veću slavu nego bivšem hramu Solomonovu.
U svetinji kod Priboja dve iskušenice stupile su na put monaškog služenja, a ovaj duhovni događaj sabrao je verni narod i sveštenstvo, spojivši vekovno pamćenje manastira sa živom, tihom radošću ovog posebnog trenutka.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Naizgled obični svećnjaci sa dve i tri sveće nose poruku staru vekovima — kroz njih se otkriva tajna Hristovih priroda i Svete Trojice, ali i snaga vere koja osvetljava dušu.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Sveće se po pravilu pale za žive i za upokojene.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Srpska pravoslavna crkva podseća na običaj u kojem deca simbolično "vežu" majke, a žene uzvraćaju darovima, stvarajući nevidljive niti koje povezuju generacije i jačaju hrišćanski duh zajedništva.
