Ruski svetac, čudotvorac i utešitelj onih u nevolji, ukazuje na način života koji vodi ka duhovnoj čistoti i unutrašnjem miru.
U srcu pravoslavnog sveta, ime Svetog Serafima Sarovskog zrači svetlošću molitve, poniznosti i nesebične ljubavi prema Bogu i ljudima. Ovaj svetitelj, kojeg vernici širom pravoslavnog sveta časte kao čudotvorca i utešitelja onih u nevolji, svojim je životom i rečima osvetljavao staze kojima hode oni koji traže mir i istinu u veri. Njegovo tumačenje ljudske duše i njenog puta kroz ovaj svet ostalo je neraskidivo usađeno u duhovne temelje pravoslavlja.
Jedna od najslikovitijih i najnadahnutijih misli Svetog Serafima dolazi iz poređenja ljudskog života sa svećom: "Sveća je naša vera, fitilj je naša nada, a plamen je ljubav koja sjedinjuje veru," govorio je svetac, upućujući verni narod na jednostavnu, ali sveobuhvatnu sliku duhovnog puta. U njegovoj skromnoj keliji, osvetljenoj zlatnim plamenom nebrojenih sveća, rađale su se reči koje i danas svetle u dušama vernika
Sveti Serafim je posmatrao kako plamen sveće osvetljava ikone i obasjava lica onih koji su se okupljali da traže utehu i savet. Tada bi podsećao da sveća simbolizuje veru – osnovu na kojoj se oslanjamo. Fitilj, srce koje napaja plamen, jeste naša nada, nepresušni izvor snage. A ta vatra, koja spaja vosak i fitilj u savršen sklad svetlosti, jeste ljubav – najuzvišenija od svih vrline, koja sjedinjuje veru sa svime što ona nosi.
Njegove reči: "Život naš može se uporediti sa svećom napravljenom od voska i fitilja, koja gori plamenom koji smo mi zapalili," podsećaju da smo mi sami odgovorni za svoju duhovnu svetlost. Ako je sveća loše napravljena, ako smo u srcu nečisti i udaljeni od vrlina, plamen, kada ga upalimo, može ispuštati neprijatan miris. Tako je, naglašavao je, i sa životom grešnika, čije duhovno stanje odaje nečistoću.
Posmatranje plamena sveće u crkvenoj tišini pruža vernicima poseban trenutak za promišljanje. Sveti Serafim je poučavao da gledajući kako sveća polako sagoreva pred licem Božijim, možemo razmišljati o svojoj prolaznosti, o putovanju od početka do kraja. "Kao što sveća sagoreva i topi se pred licem Božijim, tako se i svaki trenutak našeg života polako nestaje, približavajući se svom kraju." Ova misao, reče, treba da nas ohrabri da se molimo sa usrdnošću i skromnošću, znajući da se naše vreme topi, da svaka molitva treba da bude puna vere, nade i ljubavi.
Pouka Svetog Serafima, izgovorena s nežnošću i razumevanjem ljudske slabosti, jeste poziv da naš život bude poput sveće od čistog voska koja gori i gasi se bez neprijatnog mirisa.
“Sveća lošeg kvaliteta pri paljenju i gašenju ispušta neprijatan miris. Tako je i sa životom grešnika”, govorio je Sveti Serafim.
To je ideal kojem stremimo – svetlost koja ne samo da obasjava naš put već i put svih onih koje susrećemo. Njegov primer i danas osvetljava puteve vernika, podstičući ih da žive životom koji sija ljubavlju i čistoćom, poput plamena sveće u molitvenoj tišini.
Prema tradiciji, sveće treba da budu od čistog pčelinjeg voska, a molitve koje prate njihovo paljenje treba da potiču iz čistog srca i duše.
Svakodnevne situacije u toku dana nas mogu navesti na "gunđanje" međutim, kada prođe izvesni period shvatamo da smo u pojedinim trenucima ipak moli da odreagujemo drugačije.
Uz veru, poslušnost, milosrđe i molitvu, kao duhovne principe, promišljeno davanje i disciplinu u trošenju pronaći finansijski mir i živeti u slobodi darovanoj od Hrista.
Episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički Kirilo posetio je Gvatemalu, gde su monasi primili sveštenički čin, a zajednice različitih naroda pronašle duhovno utočište pod okriljem pravoslavne crkve.
Milosrđe temelj hrišćanskog života.
Starac Simeon smatra se danas zaštitnikom male dece.
Župnik Željko Lovrić i njegovi stihovi "Ispovest sa asfalta" izazvali su snažne reakcije, otvarajući bolno pitanje autentične vere, greha i susreta s Hristom tamo gde se On najmanje očekuje.
Pravoslavno predanje podseća da Bog uvek čuje molitvu, ali da odgovor ne dolazi uvek onako kako čovek očekuje.
Vikarni episkop Stefan služio liturgiju, dok je jerej Miroslav Vasić u besedi podsetio da vera znači prepoznati Hrista u svakom gladnom, bolesnom i usamljenom, i živeti ljubav svakodnevno.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Naizgled obični svećnjaci sa dve i tri sveće nose poruku staru vekovima — kroz njih se otkriva tajna Hristovih priroda i Svete Trojice, ali i snaga vere koja osvetljava dušu.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Sveće se po pravilu pale za žive i za upokojene.
Milosrđe temelj hrišćanskog života.
Pravoslavno predanje podseća da Bog uvek čuje molitvu, ali da odgovor ne dolazi uvek onako kako čovek očekuje.
Kada zadržimo oštru reč i, umesto nje, izaberemo blagu, tada pokazujemo da smo razumeli Božju zapovest o ljubavi.
Porodice se okupljaju, običaji oživljavaju, a svaka trpeza skriva poruku o dobroti, zajedništvu i malim delima koja menjaju svakodnevicu.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Vikarni episkop Stefan služio liturgiju, dok je jerej Miroslav Vasić u besedi podsetio da vera znači prepoznati Hrista u svakom gladnom, bolesnom i usamljenom, i živeti ljubav svakodnevno.
Jednostavno, sočno i izdašno jelo koje se nekada pripremalo u danima kada crkva ne propisuje post, a danas može da postane omiljeni ručak svakog dana.
Sretenje većina prepoznaje po datumu, a retko po njegovoj suštini: susret koji je u tišini jerusalimskog hrama promenio način na koji hrišćanstvo razume Boga, čoveka i spasenje.
