Ako je duša malo osetljivija, psihički će da padne, objašnjavao je otac Vasilije.
U današnjem svetu, u kojem se čovek suočava sa mnogim izazovima, vera se često pokazuje kao ključni oslonac za mnoge ljude. U vremenima nesigurnosti, kada smo svakodnevno suočeni sa stresom, krizama i neizvesnošću, vera može biti izvor snage i nade. Mnogi se upravo u veri nalaze sposobnost da prebrode teške trenutke, jer ona nudi nešto stabilno i sigurno u svetu koji se čini promenljivim i haotičnim.
Kada život postane prepun pitanja na koja nemamo odgovore, vera nam daje unutrašnji mir i smirenost. To je ona unutrašnja sigurnost koja nas podseća da nismo sami, da postoji dublji smisao u svemu što se događa, i da naše patnje nisu uzaludne. Vera nam pomaže da se suočimo s teškoćama i da ih doživimo kao priliku za lični rast, čak i kada okolnosti nisu povoljne.
Shutterstock
Molitva, Ilustracija
Vera nas također podstiče na duhovni razvoj, pomažući nam da se setimo svojih viših ciljeva i vrednosti. U moru svakodnevnih obaveza i površnih želja, ona nas vraća na pravi put, podsećajući nas na to što je zaista važno – ljubav, poštovanje, saosećanje i pravda. U tom procesu, vera postaje ne samo uteha, već i vodič koji nas usmerava ka boljoj verziji nas samih.
Otac Vasilije iz manastira Preobraženje, koji se upokojio prošle godine, svojevremeni je objasnio da postoji samo jedan način da se preživi današnje vreme, a to se naročito odnosi na osetljive ljude.
- U ovom vremenu ovakvom kakvo je, ako nemate jednu duhovnu dimenziju, a čovek je spoj duše i tela, nije čovek samo telo. E ko nema tu duhovnu dimenziju, u ovom kijametu svetskom, ne može da opstane. Ako je duša malo osetljivija, psihički će da padne. Ko ima to duhovno, drugačije sve ceni. Jer, objektivno gledajući, život nije med i mleko. I ljudi, koji nemaju to duhovno u sebi, čim nešto ne ide po njihovim željama, razočaraju se, odaju se porocima, puše, ulaze u sekte. Kad imate osećaj Boga, tvorca koji vas je stvorio, Bogorodice i anđela čuvara, onda nekako možete da opstanete u ovom svetu.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
U Sabornom hramu i na svečanoj akademiji otvorena su ključna pitanja o strpljenju, veri i duhovnom identitetu, uz prisustvo najviših predstavnika crkvenog i javnog života.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Priča o bludnom sinu, poznata i kao priča o izgubljenom sinu, jedna je od najpoznatijih Isusovih priča i govori o mlađem sinu koji od oca uzima svoj deo imanja i onda ga gubi zbog rasipnog života.
U nadahnutoj besedi na Đurđic, prota Slobodan Zeković upozorio je vernike na posledice greha, zamke modernog sujeverja i prikrivene duhovne stranputice, podsećajući da pad nije kraj.
U besedi za 24. ponedeljak po Duhovima, Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz Hrista dobijamo nasleđe carstva Božijeg i zašto ga ne smemo prokockati poput Isava.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
U nadahnutoj besedi na Đurđic, prota Slobodan Zeković upozorio je vernike na posledice greha, zamke modernog sujeverja i prikrivene duhovne stranputice, podsećajući da pad nije kraj.
U besedi za 24. ponedeljak po Duhovima, Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz Hrista dobijamo nasleđe carstva Božijeg i zašto ga ne smemo prokockati poput Isava.
Ajeti 51:20-23 pokazuju kako tragovi Božije prisutnosti postoje u zemlji, u čoveku i u nebesima, pozivajući na introspektivno otkrivanje sopstvene duhovne snage.
