Ako je duša malo osetljivija, psihički će da padne, objašnjavao je otac Vasilije.
U današnjem svetu, u kojem se čovek suočava sa mnogim izazovima, vera se često pokazuje kao ključni oslonac za mnoge ljude. U vremenima nesigurnosti, kada smo svakodnevno suočeni sa stresom, krizama i neizvesnošću, vera može biti izvor snage i nade. Mnogi se upravo u veri nalaze sposobnost da prebrode teške trenutke, jer ona nudi nešto stabilno i sigurno u svetu koji se čini promenljivim i haotičnim.
Kada život postane prepun pitanja na koja nemamo odgovore, vera nam daje unutrašnji mir i smirenost. To je ona unutrašnja sigurnost koja nas podseća da nismo sami, da postoji dublji smisao u svemu što se događa, i da naše patnje nisu uzaludne. Vera nam pomaže da se suočimo s teškoćama i da ih doživimo kao priliku za lični rast, čak i kada okolnosti nisu povoljne.
Shutterstock
Molitva, Ilustracija
Vera nas također podstiče na duhovni razvoj, pomažući nam da se setimo svojih viših ciljeva i vrednosti. U moru svakodnevnih obaveza i površnih želja, ona nas vraća na pravi put, podsećajući nas na to što je zaista važno – ljubav, poštovanje, saosećanje i pravda. U tom procesu, vera postaje ne samo uteha, već i vodič koji nas usmerava ka boljoj verziji nas samih.
Otac Vasilije iz manastira Preobraženje, koji se upokojio prošle godine, svojevremeni je objasnio da postoji samo jedan način da se preživi današnje vreme, a to se naročito odnosi na osetljive ljude.
- U ovom vremenu ovakvom kakvo je, ako nemate jednu duhovnu dimenziju, a čovek je spoj duše i tela, nije čovek samo telo. E ko nema tu duhovnu dimenziju, u ovom kijametu svetskom, ne može da opstane. Ako je duša malo osetljivija, psihički će da padne. Ko ima to duhovno, drugačije sve ceni. Jer, objektivno gledajući, život nije med i mleko. I ljudi, koji nemaju to duhovno u sebi, čim nešto ne ide po njihovim željama, razočaraju se, odaju se porocima, puše, ulaze u sekte. Kad imate osećaj Boga, tvorca koji vas je stvorio, Bogorodice i anđela čuvara, onda nekako možete da opstanete u ovom svetu.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
U Hramu Vaskrsenja raspravljalo se o ograničenju pristupa hodočasnicima tokom silaska Svetog Ognja, kadrovskim promenama na svetim mestima i sve većim izazovima koje donosi rat u Svetoj zemlji.
Kako je naglasio, to se pre svega može postići ulaganjem u porodicu, zasnovanu na stabilnoj zajednici između muškarca i žene, "malo, ali pravo društvo, a pre svega građansko društvo".
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
Otkrijte kako se priprema ovo starinsko jelo koje je generacijama krasilo trpeze prizrenskih domaćinstava – jednostavni sastojci, bogat ukus i sećanja koja ne blede.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Priča o bludnom sinu, poznata i kao priča o izgubljenom sinu, jedna je od najpoznatijih Isusovih priča i govori o mlađem sinu koji od oca uzima svoj deo imanja i onda ga gubi zbog rasipnog života.
U Hramu Vaskrsenja raspravljalo se o ograničenju pristupa hodočasnicima tokom silaska Svetog Ognja, kadrovskim promenama na svetim mestima i sve većim izazovima koje donosi rat u Svetoj zemlji.
Reči ruskog sveca iz njegove knjige „Misli za svaki dan u godini“ podsećaju nas da je prava sloboda dar koji nam donosi Gospod, oslobađajući nas od lanaca neznanja, strasti i uznemirenosti – put ka unutrašnjem miru i večnoj radosti.
Njegove duhovite opaske, britke dosetke i nenametljive poruke, izrečene s blagim osmehom i dubokom verom, ostale su zapamćene i prepričavaju se i danas. i.
Tokom posete manastiru u Suroti, Elena Georgiadou zabeležila je neobjašnjivu svetlost iznad groba jednog od najvoljenijih svetitelja našeg vremena. Njena objava na društvenoj mreži rasplamsala je veru i izazvala snažne emocije među pravoslavnim vernicima.
