U svetu, a odnedavno i u Rusiji, postala je popularna nova praksa – groboterapija. Tokom ovog procesa, živa osoba prolazi kroz simboličan obred sahrane: umiva se, oblači u pogrebnu odeću, stavlja u kovčeg, a poklopac se često zakucava ekserima. Prijatelji i poznanici drže oproštajne govore i donose cveće. „Terapija“ traje od 30 minuta do nekoliko sati.
Organizatori preporučuju korišćenje najjeftinijeg kovčega, jer je samo takve moguće zakucati ekserima. Cena ove usluge kreće se od 300 do 1.600 evra. Pružaoci usluge tvrde da ova praksa pomaže u otklanjanju depresije, pruža snažne emocije i uči skromnosti.
ROMAN PILIPEY / AFP / Profimedia
U groboterapiji živa osoba prolazi kroz simboličan obred sahrane: umiva se, oblači u pogrebnu odeću, stavlja u kovčeg, a poklopac se često zakucava ekserima
Protojerej Igor Prekupa, sveštenik crkve Svetog Aleksandra Nevskog u estonskom gradu Talinu, za ovu praksu kaže:
- Takva ideja je besmislena od samog početka, jer je imitacija elementa asketizma bez stvarnog asketskog života ne samo beskorisna nego i štetna. To je poput posta bez molitve i smirenja . Sveti Ignjatije Brjančaninov govorio je da je post u hrani nalik oranici – zemlja postaje podložna semenu. Ali pitanje je: čime ćeš je zasejati? Ako ništa ne posadiš, korov će rasti još brže i intenzivnije.
Isto je i u duhovnom životu. Ako čovek praktikuje uzdržanje u hrani, ali ne puni svoju dušu molitvom , čitanjem Svetog Pisma i negovanjem vrlina, tada strasti bujaju, a ponos se naročito povećava. Ovo se može reći i za bilo koju asketsku praksu.
Printscreen/YouTube/Микхаил Богри
Jerej Igor Prekupa
Ležanje u grobu može biti podsećanje čoveku na neizbežnost smrti i potrebu da bude spreman za prelazak u večnost. To može disciplinovati i ukazati na suštinsku prolaznost zemaljskog, ali samo kao dodatak duhovnom životu, nikako kao zamena za njega. Ne verujem da su učesnici ovih imitacija sahrane ljudi koji vode duhovni život, poste i praktikuju asketizam. Oni su uzeli element iz pravoslavne tradicije i preneli ga u svetovni kontekst.
Zašto to čine? Da legnu u grob, da čuju kako ih hvale, kako govore dobre reči o njima, a zatim da se našale: "O pokojniku se govori samo dobro, ili... bolje da ćutimo."
Shutterstock,
Prijatelji i poznanici drže oproštajne govore i donose cveće. „Terapija“ traje od 30 minuta do nekoliko sati
Možda ovakva praksa nekome pomogne da promisli o svom životu i njegovoj svrsi. Međutim, po mom mišljenju, ovo je samo još jedan način da se ljudima uzmu novac i to u okviru zakona, kako bi rekao poznati lik: "Mi poštujemo Krivični zakon."
Na pitanje može li ovo biti radikalan metod lečenja depresije , kada čovek čuje kako se zakucavaju ekseri u poklopac mrtvačkog sanduka, baš iznad njegove glave, jerej Igor Prekupa kaže:
– Sa depresijom treba otići kod doktora. Klinička depresija nije tuga, kako neki misle. To je psihijatrijska bolest povezana sa biohemijom mozga, pa je rizikovati sa principom „klin se klinom izbija“ veoma opasno. Zanimljivo bi bilo čuti mišljenje psihijatra, posebno onog koji ima iskustva sa pacijentima sa depresijom koji su bili u takvom „grobnom“ tretmanu. Ali ja sigurno ne bih preporučio nešto takvo osobi sa takvim poremećajem. Ako je čoveku loše u normalnim uslovima i već ima mračne misli, a ako ga još staviš u grob… Ne, to ne bih preporučio, previše je traumatično.
Shutterstock
Groboterapija je u svetu prisutna već neko vreme, a odnedavno i u Rusiji
Štaviše, ne bih preporučio ni osobi koja je zdrava. Kome da preporučujem ili ne preporučujem? Onima koji dolaze u hram, vernicima ? Ako je čovek verujući, onda je pitanje zašto mu ovo treba? Ako je, pak, neverujući, još više – zašto? Ako je neverujući, to znači da samo oponaša asketski element. Ako je verujući, treba da shvati da ovo nisu „njegovi sani“. Isto kao da kažeš: neka obuče verige i ide tako na posao, neka zvoni njima i plaši ljude.
Sreo sam razne ljude. Recimo, u prethodnoj parohiji imao sam jednog čoveka koji je zimi i leti išao bos u svakoj vremenskoj situaciji. Rekao sam mu da dođe obučen u hramu. Van hrama – njegova stvar, ali na službu – samo u obući. Ne treba se baviti poziranjem: to nije smirenje. I zanimljivo: poslušao je i obuo se. Drago mi je, to znači da čovek nije do kraja bio u prevari – očigledno je bio samo na pragu. Improvizacija odlaska iz života, sahrana – iz iste serije. Za verujućeg – neprikladno, za neverujućeg – jednostavno glupo - ističe jerej Igor Prekupa.
Printscreen/YouTube/Микхаил Богри
Sveštenik Igor Prekupa
Ipak, ljudi plaćaju novac za ovu uslugu kako bi imali lično iskustvo i utiske, tražeći nešto ekstremno. A kakvo mišljenje otac Igor ima o takvim ljudima?
- U životu ima dovoljno ekstremnih situacija, lično mi je dovoljno. Kome trebaju utisci, neka ode u bolnicu, neka se brine o bolesnim makar jedan dan, i ekstremnog doživljaja će imati za godinu dana. Ne razumem takve lovce na ekstremne utiske. Ako već želite jake emocije, zbog svojih bližnjih još možete rizikovati. A samo tako, bez razloga, tresti sebe i tražiti olakšanje i izlečenje u tome, to ne razumem - tvrdi otac Igor i dodaje:
- Pri ovakvim radnjama izbacuje se adrenalin, koji je kao droga – možeš da se navučeš na njega. Biće potrebno ponavljati to izbacivanje još i još.
Što se tiče imitacije ležanja u grobu, ponovo ću povući paralelu sa postom. Često se raspravlja da je post vrlo korisna stvar: „dobro čisti organizam.“ Post u hrani sam po sebi ne predstavlja ništa korisno. On je koristan samo u kombinaciji sa duhovnim delanjem – molitvom, posebnim pažnjama u praćenju svojih misli i borbi sa njima, u vežbanju vrlina, i pre svega – u smirenju.
Shutterstock
Pružaoci usluge groboterapije preporučuju korišćenje najjeftinijeg kovčega, jer je samo takve moguće zakucati ekserima
Smirenje se razvija u situacijama kada ne samo što neko nervira, izvodi iz sebe, već kada te uvrede i ponize, u trenucima kada gordost u čoveku cveta i raste. Takođe, taština ga tera na delanje, na razmišljanje: kako su mogli ovako da postupe sa mnom? Post u kombinaciji sa ovom unutrašnjom borbom – to je post. A van toga – samo dijeta, i to nije ni najzdravija. Kažu da čovek bez proteinske hrane čisti organizam. Da, mesni proizvodi nose toksine, možda se od nečega i oslobodiš, ali to nije ozbiljno.
Takav pristup je lažan. Isto je i sa groboterapijom: čovek nema ozbiljan unutrašnji duhovni život, ali zato ima asketske, monaške specifične vežbe kao dodatak. Improvizacija sahrane, ležanje u grobu bez prave monaške svakodnevice – isto je kao šetanje u monaškom odelu – zaključuje otac Igor.
Ako ne verujemo u postojanje palih duhova, bjesova, demona, mi ne verujemo ni u Božje postojanje, rekao je otac Rafailo.
Sveštenik Vladislav Vučanović iz Prijedora najluđu noć naziva idolopokloničkim praznikom, u suprotnosti s hrišćanskim vrednostima. Njegov apel, potkrepljen duhovnim objašnjenjem i strogim pravilima posta, pokrenuo je raspravu o značenju ovog praznika.
Od strogih sankcija u drevnim civilizacijama do unutrašnje borbe sa savesti danas, saznajte zašto preljuba nosi najtežu osudu u pravoslavlju i kako monah Lazar Abašidze otkriva njene posledice na duhovni i društveni život.
Priča o čudesnom prisustvu svetitelja koji je pomogao u najtežim trenucima ostavlja snažan utisak na svakog vernika.
Od seče u zoru do badnje večeri kraj ognjišta – saznajte šta simbolizuje badnjak i kako ovaj drevni običaj ujedinjuje porodice u Srbiji, regionu i dijaspori.
U ovom Jevanđelju po Mateji govori se o rodoslovu Isusa Hrista i poruci koju je Bog poslao Josifu uoči Marijinog dolaska kod njega.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Dušicu Petronijević, koja je dala saglasnost da se organi njenog sina doniraju, dugo je mučilo da li ga je na onaj svet ispratila kako treba.
Teško pogođeni ratnim iskustvima, 22 momka prešla su hiljadu kilometara u potrazi za duhovnim mirom. Njihov četvorodnevni boravak na Atosu pružio im je trenutke utehe i novu snagu za suočavanje sa traumama.
Medicinska sestra Mara je opisala ono što je do tada bilo nepoznato široj javnosti – kako je patrijarh Pavle proveo svoje poslednje trenutke.
Do danas su u svetinji ostali sačuvani i kameni ikonostas, pet prestonih ikona i fragmenti polijeleja.
Ljiljana Popović i ansambl Živa voda su izveli numeru u kojoj su dirljivim stihovima ispričali priču u despotu.
Dušicu Petronijević, koja je dala saglasnost da se organi njenog sina doniraju, dugo je mučilo da li ga je na onaj svet ispratila kako treba.
U sabornom hramu Svetog Đorđa u Prizrenu vernici su svedočili neobičnom čudu - suze su počele teku iz očiju Isusa na ikoni, podsećajući nas na neprestanu Božiju prisutnost i ljubav prema narodu na Kosovu i Metohiji.
Dok se pravoslavne zajednice suočavaju s izazovima očuvanja tradicije i duhovnog vođstva, godina koju smo započeli donosi ključne trenutke u odnosima među crkvama i s globalnim pitanjima koja oblikuju njihov uticaj i misiju.