LEŽANJE U MRTVAČKOM SANDUKU – NOVA METODA LEČENJA DEPRESIJE: Otac Igor otkriva zašto je groboterapija za vernike štetna, a za neverujuće glupa

U svetu, a odnedavno i u Rusiji, postala je popularna nova praksa – groboterapija. Tokom ovog procesa, živa osoba prolazi kroz simboličan obred sahrane: umiva se, oblači u pogrebnu odeću, stavlja u kovčeg, a poklopac se često zakucava ekserima. Prijatelji i poznanici drže oproštajne govore i donose cveće. „Terapija“ traje od 30 minuta do nekoliko sati.

Organizatori preporučuju korišćenje najjeftinijeg kovčega, jer je samo takve moguće zakucati ekserima. Cena ove usluge kreće se od 300 do 1.600 evra. Pružaoci usluge tvrde da ova praksa pomaže u otklanjanju depresije, pruža snažne emocije i uči skromnosti.

ROMAN PILIPEY / AFP / Profimedia

 

Protojerej Igor Prekupa, sveštenik crkve Svetog Aleksandra Nevskog u estonskom gradu Talinu, za ovu praksu kaže:

- Takva ideja je besmislena od samog početka, jer je imitacija elementa asketizma bez stvarnog asketskog života ne samo beskorisna nego i štetna. To je poput posta bez molitve i smirenja. Sveti Ignjatije Brjančaninov govorio je da je post u hrani nalik oranici – zemlja postaje podložna semenu. Ali pitanje je: čime ćeš je zasejati? Ako ništa ne posadiš, korov će rasti još brže i intenzivnije.

Isto je i u duhovnom životu. Ako čovek praktikuje uzdržanje u hrani, ali ne puni svoju dušu molitvom, čitanjem Svetog Pisma i negovanjem vrlina, tada strasti bujaju, a ponos se naročito povećava. Ovo se može reći i za bilo koju asketsku praksu.

Printscreen/YouTube/Микхаил Богри

 

Ležanje u grobu može biti podsećanje čoveku na neizbežnost smrti i potrebu da bude spreman za prelazak u večnost. To može disciplinovati i ukazati na suštinsku prolaznost zemaljskog, ali samo kao dodatak duhovnom životu, nikako kao zamena za njega. Ne verujem da su učesnici ovih imitacija sahrane ljudi koji vode duhovni život, poste i praktikuju asketizam. Oni su uzeli element iz pravoslavne tradicije i preneli ga u svetovni kontekst.

Zašto to čine? Da legnu u grob, da čuju kako ih hvale, kako govore dobre reči o njima, a zatim da se našale: "O pokojniku se govori samo dobro, ili... bolje da ćutimo."

Shutterstock,

 

Možda ovakva praksa nekome pomogne da promisli o svom životu i njegovoj svrsi. Međutim, po mom mišljenju, ovo je samo još jedan način da se ljudima uzmu novac i to u okviru zakona, kako bi rekao poznati lik: "Mi poštujemo Krivični zakon."

Na pitanje može li ovo biti radikalan metod lečenja depresije, kada čovek čuje kako se zakucavaju ekseri u poklopac mrtvačkog sanduka, baš iznad njegove glave, jerej Igor Prekupa kaže:

– Sa depresijom treba otići kod doktora. Klinička depresija nije tuga, kako neki misle. To je psihijatrijska bolest povezana sa biohemijom mozga, pa je rizikovati sa principom „klin se klinom izbija“ veoma opasno. Zanimljivo bi bilo čuti mišljenje psihijatra, posebno onog koji ima iskustva sa pacijentima sa depresijom koji su bili u takvom „grobnom“ tretmanu. Ali ja sigurno ne bih preporučio nešto takvo osobi sa takvim poremećajem. Ako je čoveku loše u normalnim uslovima i već ima mračne misli, a ako ga još staviš u grob… Ne, to ne bih preporučio, previše je traumatično.

Shutterstock

 

Štaviše, ne bih preporučio ni osobi koja je zdrava. Kome da preporučujem ili ne preporučujem? Onima koji dolaze u hram, vernicima? Ako je čovek verujući, onda je pitanje zašto mu ovo treba? Ako je, pak, neverujući, još više – zašto? Ako je neverujući, to znači da samo oponaša asketski element. Ako je verujući, treba da shvati da ovo nisu „njegovi sani“. Isto kao da kažeš: neka obuče verige i ide tako na posao, neka zvoni njima i plaši ljude.

Sreo sam razne ljude. Recimo, u prethodnoj parohiji imao sam jednog čoveka koji je zimi i leti išao bos u svakoj vremenskoj situaciji. Rekao sam mu da dođe obučen u hramu. Van hrama – njegova stvar, ali na službu – samo u obući. Ne treba se baviti poziranjem: to nije smirenje. I zanimljivo: poslušao je i obuo se. Drago mi je, to znači da čovek nije do kraja bio u prevari – očigledno je bio samo na pragu. Improvizacija odlaska iz života, sahrana – iz iste serije. Za verujućeg – neprikladno, za neverujućeg – jednostavno glupo - ističe jerej Igor Prekupa.

Printscreen/YouTube/Микхаил Богри

 

Ipak, ljudi plaćaju novac za ovu uslugu kako bi imali lično iskustvo i utiske, tražeći nešto ekstremno. A kakvo mišljenje otac Igor ima o takvim ljudima?

- U životu ima dovoljno ekstremnih situacija, lično mi je dovoljno. Kome trebaju utisci, neka ode u bolnicu, neka se brine o bolesnim makar jedan dan, i ekstremnog doživljaja će imati za godinu dana. Ne razumem takve lovce na ekstremne utiske. Ako već želite jake emocije, zbog svojih bližnjih još možete rizikovati. A samo tako, bez razloga, tresti sebe i tražiti olakšanje i izlečenje u tome, to ne razumem - tvrdi otac Igor i dodaje: 

- Pri ovakvim radnjama izbacuje se adrenalin, koji je kao droga – možeš da se navučeš na njega. Biće potrebno ponavljati to izbacivanje još i još.

Što se tiče imitacije ležanja u grobu, ponovo ću povući paralelu sa postom. Često se raspravlja da je post vrlo korisna stvar: „dobro čisti organizam.“ Post u hrani sam po sebi ne predstavlja ništa korisno. On je koristan samo u kombinaciji sa duhovnim delanjem – molitvom, posebnim pažnjama u praćenju svojih misli i borbi sa njima, u vežbanju vrlina, i pre svega – u smirenju.

Shutterstock

 

Smirenje se razvija u situacijama kada ne samo što neko nervira, izvodi iz sebe, već kada te uvrede i ponize, u trenucima kada gordost u čoveku cveta i raste. Takođe, taština ga tera na delanje, na razmišljanje: kako su mogli ovako da postupe sa mnom? Post u kombinaciji sa ovom unutrašnjom borbom – to je post. A van toga – samo dijeta, i to nije ni najzdravija. Kažu da čovek bez proteinske hrane čisti organizam. Da, mesni proizvodi nose toksine, možda se od nečega i oslobodiš, ali to nije ozbiljno.

Takav pristup je lažan. Isto je i sa groboterapijom: čovek nema ozbiljan unutrašnji duhovni život, ali zato ima asketske, monaške specifične vežbe kao dodatak. Improvizacija sahrane, ležanje u grobu bez prave monaške svakodnevice – isto je kao šetanje u monaškom odelu – zaključuje otac Igor.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara