Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka.
U svetu ispunjenom bukom i užurbanošću, gde svako žuri da kaže svoje, a malo ko ume da ćuti, čovek sve više zaboravlja tihu blagodat reči izgovorene u pravo vreme. Nekada su ljudi znali da nije svaka prilika za priču, niti svako uho spremno da primi savet.
Danas, međutim, mnogi hitaju da poučavaju pre nego što su sami naučili, da sude pre nego što su razumeli, da govore pre nego što su saslušali.
Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka. Reč koja polazi iz srca punog smirenja donosi mir, dok reč iz srca pomućenog gordošću donosi razdor. Onaj koji govori da bi bio viđen, ne širi istinu; a onaj koji govori iz ljubavi i ćutanja, donosi blagodat.
Crkva neprestano podseća da bez smirenja nema pravog razumevanja. Starci su govorili: "Dok ćutiš, reč je tvoja; kad je izgovoriš, više ti ne pripada." Zato se smiren čovek ne žuri da savetuje, ne juri da bude učitelj drugima, već pre svega pazi na svoje srce i svoje misli.
Koliko puta čovek, želeći dobro, pokuša da nekome ukaže na put, da ga posavetuje ili pouči, a ne shvati da srce onoga kome govori još nije spremno da čuje? Tada i najlepša reč pada kao seme na kamen. Nije svaka duša spremna da primi pouku, niti svaka rana da bude dodirnuta. I zato se duhovni ljudi ne nameću rečima, već mole u tišini da Bog sam prosvetli onoga kome je svetlost potrebna.
Gordost zatvara vrata srca. Onaj koji misli da sve zna, ne može da nauči ništa. Onaj koji veruje da je uvek u pravu, ne može da čuje drugoga. Takvo srce postaje tvrdo, i svaka reč, ma koliko sveta bila, odbija se od njega.
Smireni čovek ne nameće svoje mišljenje. On zna da i tišina može da govori, da pogled pun razumevanja i molitva u tajnosti ponekad donesu više dobra nego hiljade izgovorenih reči. U takvom smirenju obitava blagodat Božija — jer Bog prebiva u tihom i skrušenom srcu.
U tom duhu su i reči Svetog Ignjatija Brjančaninova:
"Ne žuri sa davanjem saveta tamo gde ih ne tražiš. Čovek koji ne želi da čuje, nije sposoban da uči. Reč koja padne na gordo srce pretvara se u kamen koji udara, a ne u seme koje klija."
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Strasti su, prema pravoslavlju, izopačene i neumerene sklonosti duše, duhovne rane koje, ako se ne leče, postaju tirani našeg bića.
Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
U Aleksandriji je stekao svetsku učenost, ali i spoznao Gospoda Isusa Hrista i krstio se.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka.
Decenija svešteničke službe na Kosovu i Metohiji kroz život sveštenika koji je sa porodicom čuvao hram i svetinju u teškim uslovima.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
Protojerej Željko Marković, starešina crkve Lazarice, objasnio je važnost reči Molitve Gospodnje.
Snaga i moć Boga ne ogleda se samo u veličini sveta koji je stvorio, već i u tome što svakom čoveku daje priliku za novi početak - bez obzira na prošlost.
Patrijarh Pavle je verovao da je dobro da molitve čitamo, a ne da ih izgovaramo napamet, jer ćemo tako lako odlutati u mislima.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Decenija svešteničke službe na Kosovu i Metohiji kroz život sveštenika koji je sa porodicom čuvao hram i svetinju u teškim uslovima.
Nakon odlaska iz "Intela" Patrik Gelsinger pokrenuo je razvoj veštačke inteligencije zasnovane na hrišćanskim vrednostima, verujući da tehnologija može biti "sila za dobro" ako je oblikuju ljudi vođeni verom.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Ajeti 43:10–14 Sure Az-Zuhruf pokazuju kako Božiji plan u svakom detalju prirode uči zahvalnosti, odgovornosti i putu ka duhovnoj svesti.
Veliki duhovnik 20. veka upozorava da osuda sputava dušu, dok sažaljenje vraća život – poruka koja pogađa svakog čoveka.
