Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
U svakodnevnim odnosima često se suočavamo sa potrebom da menjamo ljude oko sebe. Nekad nas iritira tuđa brzopletost, nekad tvrdoglavost, a nekad samo drugačiji način razmišljanja.
Kao da očekujemo da će se naš unutrašnji mir pojaviti tek kada se i drugi uklope u naše predstave o tome kako bi trebalo da se ponašaju.
Ipak, ta potreba da "popravljamo" druge obično nas vodi samo u još veću napetost.
Pravoslavlje na ovakve situacije gleda drugačije. Prema učenju Crkve, čovek ne može i ne treba da menja druge, jer je svako biće slobodno i nosi vlastitu unutrašnju borbu.
Umesto toga, naglasak se stavlja na promenu sopstvenog srca. Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke: nespremnost da čujemo, manjak tolerancije ili presnažnu vezanost za sopstvene predstave o tome šta je ispravno.
Prema pravoslavlju, drugi ljudi nam nisu dati da bismo ih oblikovali, već da bismo kroz njih prepoznali sopstvene slabosti i naučili vrline koje nam nedostaju. U tom susretu sa različitim karakterima čovek sazreva, ali samo ukoliko prihvatanje postane deo njegovog duhovnog puta.
O tome jasno govori i starac Emilijan:
"Moraš da prihvatiš ljude onakvima kakvi jesu. Ako želiš da promeniš njihov govor, njihov život, njihov pogled na svet, njihovo srce, njihov stav prema tebi, nećeš uspeti. Jedna osoba će te naučiti strpljenju, druga će te naučiti oproštaju, a treća će ti pomoći da postaneš krotak. Kada se konačno smiriš i prihvatiš ljude sa svim njihovim slabostima, više se nećeš brinuti o tome kako se ponašaju prema tebi. I tek tada ćeš pronaći mir i spokoj za kojima čezneš".
Svet u kojem živimo je odraz našeg srca.
U pokušaju da se nose s iskušenjima ili pobegnu od njih, ljudi često lutaju, a mnogi upadaju i u nove probleme.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Nakon prijema u Patrijaršijskom dvoru i posete Pećkoj patrijaršiji, zajednički obilazak svetinja nastavljen je u jednoj od najznačajnijih srednjovekovnih zadužbina na Kosovu i Metohiji.
Pripremljen po recepturi hilandarskih monaha, krompir pokazuje kako se od vode, paradajza i krompira dobija toplo, zasitno jelo koje nosi ukus monaške jednostavnosti i postne svakodnevice.
Sveti oci često su govorili da je nestrpljenje jedan od najvećih neprijatelja duhovnog života.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Pravoslavna duhovnost uči da se istinska borba ne vodi protiv drugih ljudi, već protiv sopstvenih slabosti.
Ono što je izgubljeno često biva nadoknađeno na način koji čovek nije mogao ni da zamisli.
Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Sveti oci često su govorili da je nestrpljenje jedan od najvećih neprijatelja duhovnog života.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
U besedi za ponedeljak 6. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto greh nikada nije razlog za divljenje i zbog čega je sažaljenje jedini ispravan odgovor na tuđu duhovnu nesreću.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetu mučenicu Agripinu po starom i Prepodobnog Sisoja Velikog po novom kalendaru. Katolička crkva obeležava spomendan Svete Marije Goreti, a muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Svečani doček u srcu patrijaršijskog kompleksa, poklon pred svetinjama i poruka o miru, razumevanju i duhovnoj povezanosti naroda iz Peći.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
