Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca.
Misao je tiha, ali snažna pokretačka sila čovekovog unutrašnjeg života. U pravoslavavlju, misli se ne posmatraju kao prolazne senke svesti, već kao duboki tokovi koji oblikuju srce, određuju pogled na svet i utiču na odnos čoveka prema Bogu i bližnjima.
Sveti oci su učili da je duhovni život pre svega borba na polju misli, jer se u njima rađa i dobro i zlo, i mir i nemir, i ljubav i osuda.
Čovek svakodnevno prima mnoštvo misli, ali nisu sve njegove. Neke dolaze iz spoljašnjeg sveta, neke iz navika i sećanja, a neke iz duhovnog stanja u kojem se nalazi. Pravoslavna asketska tradicija uči da misli treba ispitivati, a ne prihvatati ih nekritički. Čista misao vodi ka smirenju, dok nečista misao, čak i kada je prikrivena brigom ili navodnom pravednošću, može postati izvor nemira i razdora.
Snaga misli ogleda se i u tome kako posmatramo druge ljude. Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca. Pravoslavno iskustvo nas podseća da se greh ne pobeđuje osuđivanjem drugoga, već preobražajem sebe. Kada se um čisti molitvom, pokajanjem i pažnjom prema sopstvenim slabostima, tada se i pogled na bližnjega menja.
O ovoj unutrašnjoj vezi između čistoće misli i pogleda na druge ljude svedočio je i veliki starac Makarije Optinski, čije reči ostaju žive i danas:
"Naše čiste misli mogu nam pomoći da svakog vidimo kao svetog i dobrog. Ako ljude vidimo kao zle, to proizilazi iz našeg sopstvenog nastrojenja".
Duhovni mir postao je retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Smirenje ne znači ponižavanje sebe, već sposobnost da čovek prizna svoje slabosti, bez potrebe da stalno dokazuje drugima koliko vredi.
Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Čovek teži smirenju, a istovremeno teško priznaje da je pogrešio.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Na praznik Svetih Joakima i Ane služena sveta arhijerejska Liturgija, a slavski darovi osvećeni u Kraljevoj crkvi.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
