Mnogi danas žive u dubokom uverenju da je za njih "već kasno" i da su sopstvenim greškama zauvek zatvorili vrata budućnosti.
Sve je više ljudi koji žive bez nade. Očaj, osećaj ličnog neuspeha i unutrašnje praznine postaju svakodnevno stanje savremenog čoveka, bez obzira na godine, obrazovanje ili društveni status.
Mnogi danas nose u sebi duboko uverenje da je za njih "već kasno" i da su sopstvenim greškama zauvek zatvorili vrata budućnosti.
U pravoslavnom iskustvu, gubitak nade ne smatra se samo psihološkim problemom, već dubokim duhovnim poremećajem. Čovek bez nade prestaje da vidi Božije prisustvo u svom životu i počinje da se meri isključivo sopstvenim padovima.
Takvo stanje ne nastaje naglo, već se gradi godinama kroz unutrašnji govor u kome se čovek stalno vraća na ono što nije učinio, na odluke koje su, po njegovom mišljenju, zauvek odredile njegovu sudbinu.
Prošlost postaje mesto stalne optužbe, a ne iskustvo iz kojeg se uči. Greške se ne doživljavaju kao deo borbe, već kao dokaz lične bezvrednosti. U tom stanju, čovek ne vidi izlaz, jer više ne veruje da se život može započeti iznova, niti da Bog deluje u sadašnjem trenutku.
Pravoslavni oci su upozoravali da upravo ovakav način razmišljanja vodi u očaj, jer čovek prestaje da gleda na sebe kao na biće koje je u procesu isceljenja, a počinje da sebe doživljava kao "izgubljen slučaj".
Kada se u čoveku učvrsti osećaj niže vrednosti, tada se menja i njegov pogled na svet – sve oko njega postaje mračno, razrušeno i besmisleno.
O ovom stanju duha govorio je i starac Porfirije, jasno i bez ulepšavanja, upozoravajući da se čovek najčešće sam uvodi u beznađe svojim mislima i rečima koje stalno ponavlja.
"Čovek sam sebe upropašćuje govoreći: Ja sam grešnik, bednik, ja sam ovo, nisam učinio ono, nisam ovo. Trebalo je tada, a nisam učinio. Sada već ne mogu ništa. Protraćio sam svoje godine, nisam dostojan, nisam nizašta. U njemu se stvara osećanje niže vrednosti. Za takvog čoveka sve oko njega su same ruševine. Sve su to oznake čoveka bez nade".
Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Pravoslavna tradicija uči da se od uninije čovek spasava postepeno, vraćanjem unutrašnje budnosti, molitvom i malim ali istrajnim dobrim delima.
Pravoslavlje tugu ne smatra strašnom, ali pravi razliku između prolazne žalosti i beznadežnog očajanja koje prelazi u uninije, a to jeste greh.
Zamor je postao opšte stanje, gotovo nova normalnost savremenog čoveka.
Mnogi danas žive u dubokom uverenju da je za njih "već kasno" i da su sopstvenim greškama zauvek zatvorili vrata budućnosti.
Po sastojcima skroman, a po ukusu raskošan desert, idealan za dane kada tipik dopušta beli mrs, sa slojevima vanile, keksa i čokolade koji se tope u ustima.
Zbog krvavog napada u katoličkoj crkvi tokom mise, sud je izrekao kazne kakve se retko viđaju, povukavši oštru granicu između islama kao vere i nasilja koje pokušava da se sakrije iza njegovog imena.
Jevanđeljska priča koja se čita na bogosluženjima uvodi vernike u drugi korak pripreme za Veliki post i otvara pitanje povratka, oproštaja i radosti koja ne liči ni na jednu ljudsku pravdu.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Oba stručnjaka u svom radu ukazuju na duhovne uzroke mnogih neurotičnih stanja i nude alternativni pristup koji, prema njihovim tvrdnjama, mnogima donosi olakšanje i unutrašnji mir.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Crkva uči da čovek nije samo telo i psiha, već i duhovno biće koje čezne za smislom, ljubavlju i zajedništvom sa Bogom.
Jedan od najvećih duhovnika Svete gore 20. veka objašnjava kako molitva, predanje Bogu i poniznost mogu osloboditi dušu od očaja i vratiti mir u svakodnevni život.
Zamor je postao opšte stanje, gotovo nova normalnost savremenog čoveka.
U besedi za Nedelju bludnoga sina, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Božja moć razvezuje najteže okove i vraća izgubljeni mir duši.
U jednoj od svojih pouka, svetogorski starac objašnjava zašto diplomirani bogoslovi, bez iskustva molitve i života, više zbunjuju nego što preobražavaju vernike - i kako jedan pravi jerej menja sve u svojoj parohiji.
Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok nisu odobravali strast, ali nisu ni osuđivali čoveka - njihova poruka iz 6. veka razbija današnje krajnosti i otkriva put o kome se retko govori.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Ksenofonta i Mariju po starom kalendaru i Svetog Teodora Stratilata po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Jeronima Emilijanija, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
U jednoj od svojih pouka, svetogorski starac objašnjava zašto diplomirani bogoslovi, bez iskustva molitve i života, više zbunjuju nego što preobražavaju vernike - i kako jedan pravi jerej menja sve u svojoj parohiji.
Koordinator Odseka za dijalog u javnoj sferi Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke objašnjava kako pokušaji brisanja crkvene tradicije otkrivaju sukob između iskonskih vrednosti i kvazi „napretka“.
