Jevrejski zakon zahteva uranjanje u mikve za preobraćenje u judaizam, a za žene pre venčanja ili nakon menstruacije.
Mikve je kupatilo ili prostor ispunjen čistom vodom koja treba da omogući da se ritualno nečista osoba, zaronjavanjem u tu čistu vodu, ritualno očisti. Propis o ritualnom kupatilu zasniva se na stihovima iz Treće knjige Mojsijeve (Lev, 11:36): "A vrelo ili čatrnja koja drži vodu neka se smatraju čistima. Ali ko dirne strvinu životinje, neka je nečist”. Danas je ostala upotreba mikve uglavnom za žene posle menstruacije (niddah) jer su ostali zakoni o nečistoći prestali da važe posle razarenja Drugog hrama.
Svaka količina sakupljene vode, bilo da je to kišnica ili izvorska ili bilo koja druga voda, koja je dovoljna da se u nju ceo čovek zaroni (zagnjuri), može se upotrebljavati kao mikve. Rabini su naglašavali da za mikve može biti upotrebljavana samo ona voda koja prethodno nije bila ni u kakvom sudu (posudi).
Jevrejski zakon zahteva uranjanje u mikve za preobraćenje u judaizam, a za žene pre venčanja ili nakon menstruacije. Osim toga, mikve se koristi i za druge rituale, kao što su prekretnice u životu (završetak žalosti, oporavak od bolesti, razvoda i sl.).
Na primer, mnogi hasidski Jevreji uranjaju u mikveh svaki dan. Drugi uranjaju svakog petka pre Šabata. U nekim jevrejskim zajednicama, takođe je običaj uranjati pre Jom Kipur-a i za mladoženje pre venčanja.
Ova uranjanja, koja ne zahtevaju blagoslov, mogu se obaviti u posebnoj „muškoj mikvi“ koja je dovoljno velika da više od 10 ljudi uranja istovremeno.
U poslednjim godinama, neki ortodoskni Jevreji počeli su da koriste mikve kako bi obeležili različite prekretnice, poput završetka školovanja, bar/bat micve ili važnih rođendana, kao i da označe novi početak.
Takođe postoji mikveh za posuđe, koji služi za uranjanje jela kako bi ih učinili košer. Ove mikve su obično manjih dimenzija od onih za ljude.
Mikveh mora sadržati dovoljno vode da prekriva telo prosečne osobe (oko 567 litara). Tradicionalno, mikveh je povezan sa prirodnim izvorom, poput izvora ili kišnice.
Danas su mikve opremljene naprednim sistemima za prikupljanje i filtraciju vode. Obično se koristi kišnica povezana sa bazenom sa tretiranom vodom. U mikve se ulazi nakon što se temeljno očisti telo (tuširanje, skraćivanje noktiju, pranje zuba).
Sefardski običaj je da se najpre izgovori blagoslov, a zatim se potpuno uronite na trenutak ili dva. Aškenazijski Jevreji obično urone jednom, zatim izgovore blagoslov, a zatim urone još jedan ili dva puta.
Nakon rituala možete provesti vreme u tišini ili molitvi.
Kamen temeljac sinagoge položen je u nedelju 15. juna 1924. godine. Zgrada je završena 1. novembra 1925. godine, a svečano osvećenje je obavljeno u leto 1926. godine, kada je okončano unutrašnje uređenje hrama. Reč je o hramu aškenaskog obreda u čijim temeljima je uzidana dvojezična, hebrejsko-srpska povelja koju su potpisali rabin Šlang, kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija. Nedaleko od ove sinagoge nalazila se stara aškenaska sinagoga koja je bila smeštena u nekadašnjoj zgradi Narodnog pozorišta i bila u upotrebi od 1869. do 1925. godine.
Nekada je u prizemlju bilo smešteno Mikve, obredno kupatilo, studentska menza, gimnastička sala i stanovi za šoheta i šamaša. Na spratovima su bili stanovi rabina, učitelja i hazana, a u potkrovlju su bile prostorije škole za časove veronauke. Sinagoga je na prvom spratu imala 300 sedišta, a na galeriji, ezrat našim, bilo je 180 mesta.
Kao i sve religije, tako i judaizam ima svoje specifične simbole, čije značenje je povezano sa tradicijom starom više hiljada godina, a čija primena je ostala i danas u svrhu podsećanja na Boga.
Da li znate zašto se mesni i mlečni proizvodi ne smeju jesti zajedno, kako se uklanja krv iz mesa i zašto se hleb ponekad ne smatra košer? Otkrijte fascinantnu priču o pravilima ishrane u judaizmu i njihovom značaju za veru i tradiciju.
Tradicija nošenja kipe nije izvedena iz nijednog biblijskog stiha. To je običaj koji se razvijao kao znak priznanja da postoji neko „iznad“ nas ko prati svaki naš postupak.
Ovaj praznik ima jaku simboliku i znači da možemo opstati u svakom društvu, ukorenjeni u sopstvenoj tradiciji, a da opet budemo otvoreni prema svetu.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
Pravoslavlje porodicu posmatra kao svetu zajednicu, blagoslovjenu od Boga.
U tišini i molitvi Svete gore, bratstvo carske lavre sprema se za noć vaskrsenja – nove sveće se ukrašavaju, saborni hram prekriva se mirisnim cvećem, dok se hleb artos priprema za jutro koje donosi pobedu života nad smrću.
Prema predanju, Isus Hristos je na Veliku subotu telom u grobu, a dušom u Adu razrušio vrata pakla.
Dok društvene mreže i portali u trci za klikovima nude stotine savremenih načina da ispletete pogaču i ostala peciva za najveći hrišćanski praznik, na Svetoj gori se vekovima ne menja recept za Artos – sveti hleb koji se mesi u tišini, peva molitvama i čuva kao blagoslov.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
U poruci povodom jevrejskog praznika slobode i nade, poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao je značaj zajedničkog života, međusobnog poštovanja i univerzalnih vrednosti koje spajaju pripadnike različitih vera u savremenom društvu.
Pesah je mnogo više od verskog praznika – on je temelj jevrejskog sećanja, duhovnosti i porodične tradicije. Otkrijte značenje simbola, običaja i poruka koje ovaj praznik nosi i danas, u vremenu kada sloboda dobija nova lica.
Neki takođe veruju da su ovi tehnološki uređaji u njihovim životima "gubitak vremena."
Nauka i lična svedočenja ukazuju na snažan odgovor: dan odmora nije samo luksuz - to je neophodnost.
Papa je hospitalizovan 14. februara u rimskoj bolnici Đemeli sa teškom respiratornom infekcijom. Prvobitno je lečen od bronhitisa, a zatim mu je dijagnostikovana dvostrana upala pluća.
Volele su me i često sam s njima satima pričao. Najčešće sam bio u tetka Cucinom ateljeu, gde je ona slikala, govorio je Abdulah Numan.
Više od 20.000 okupljenih na Trgu Svetog Petra ostalo je zatečeno kada se, na kraju mise, među njima pojavio Sveti Otac. Delio je blagoslove, darivao decu slatkišima i uputio poruku nade.
Stih “Stolica stiha” je verovatno najpoznatiji stih u Kuranu. Taj stih tvrdi da ništa niti niko nije sličan Alahu.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
Dvadeset godina unazad, najveći dan za pravoslavne vernike obeležavao je i direktan prenos liturgija iz hramova. Ove godine, zbog blokade, milioni vernika ostaju uskraćeni za najvažniji televizijski prenos u godini.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
