Srpska pravoslavna crkva i vernici 25. oktobra proslavljaju praznik posvećen Svetim mučenicima Tarahu, Provu i Androniku koji su živeli i stradali za vreme surove vladavine rimskog cara Dioklecijana.
Za vreme carevanja Dioklecijana i Maksimijana progoni hrišćana bili su uobičajni i veoma surovi. U jednom od ovih gonjenja, uhvaćena su i tri hrišćanina - Tarah, Prov i Andronik i dovedeni na sud.
Od tri svetitelja, Tarah je bio najstariji, imao je 65 godina, pa se njemu sudija prvi obratio pitajući ga za ime. Međutim, on je na to odgovorio da je "samo hrišćanin" što je strašno naljutilo sudiju koji svu trojicu baci na muke.
Najpre su ih tukli štapovima, a onda su ih krvave i ranjave bacili u tamnicu.
"Potom ih ponovo izvedoše na istjazanje. Kada antipat savetovaše Prova da se odreče Hrista obećavajući mu počasti od cara i svoje prijateljstvo, odgovori Prov sveti: Niti careve počasti hoću, niti tvoje prijateljstvo želim". A kada prećaše Svetom Androniku još većim telesnim mukama, odgovori mladi mučenik Hristov: Telo moje pred tobom je, čini što hoćeš", piše u žitiju.
Posle dugotrajnih muka ova tri svetitelja su bačena u arenu sa divljim zverima. Pre toga, neke druge hrišćane zveri su rastrgle.
A onda se dogodilo čudo! Medved i lavica nisu hteli da povrede trojicu hrišćana već su se umiljavali oko njih. Mnogi ljudi iz publike koja je to gledala tada poverovaše u hrišćanskog Boga, što još više razbesne sudiju. On naredi vojnicima da uđu u arenu i iseku svetitelje na komade. Tela su im tada ostala među ostalim mrtvima koje su zveri rastrgle.
Hrišćani Makarije, Feliks i Verije, koji su prisustvovali ubistvu, tokom noći su došli kako bi uzeli tela mučenika i dostojno ih sahranili, ali u mraku nisu mogli da raspoznaju njihova tela koja su bila pomešana sa telima drugih zatvorenika koji su tog dana stradali. Oni se tada pomoliše Bogu i, iznad ostataka svetitelja se pojaviše tri upaljene sveće. Oni su ih tada uzeli i dostojno sahranili.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
Sveti apostol Filip Đakon ostao je upamćen po mnogim čudesima, a Sveti Teofan Načertani po pisanju 145 kanona.
