Oproštaj leći dušu.
Čin oproštaja sve više postaje izuzetak, a ne pravilo. Ljudi sve češće nose stare rane kao ordenje, a oproštaj se doživljava kao slabost, iako se u hrišćanstvi doživljava kao snaga duha. Umor od svakodnevnog stresa, brzog života, površnih odnosa i preopterećenosti informacijama možda nam je oduzeo onu dublju sposobnost – da zaista čujemo jedni druge, da razumemo, i najvažnije – da oprostimo.
Mnogi će reći da više nemaju kapacitet da opraštaju, da su previše puta bili povređeni, iznevereni ili iskorišćeni. Drugi pak priznaju da nemaju ni želju – jer su ljutnja i ogorčenost, koliko god bili bolni, postali svojevrsni oklop. U takvom duhovnom pejzažu, oproštaj izgleda kao luksuz koji malo ko sebi želi da priušti.
Ipak, ako se osvrnemo na pravoslavlje, vidimo da oproštaj nije samo poželjan čin – on je suština vere.
U pravoslavlju, oproštaj nije društvena norma, već duhovna potreba. Isusove reči: "Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine“ (Lk 23,34) predstavljaju temelj hrišćanskog odnosa prema uvredi i neprijateljstvu. Oprostiti ne znači zaboraviti, niti pravdati nepravdu – već pustiti, osloboditi i sebe i drugog iz kruga bola.
U vremenu u kome dominira logika "oko za oko“, pravoslavlje poziva na nešto dublje i zahtevnije – na ljubav prema neprijatelju. To ne znači pasivnost ili prećutkivanje zla, već odluku da se ne uzvraća mržnjom. Jer, oproštaj leči dušu.
Starac Jefrem Filotejski je govorio da onaj koji ne može ili ne ume da oprosti, da se ne može nadati spasenju.
"Jednu stvar uvek imaj na umu čedo moje, ako ne oprostiš, zaboravi na Raj".
Sećamo se blaženog Josifa i od Gospoda proklete, osušene smokve.
Bog ne traži savršenstvo, već iskreno srce.
Bio je veoma smeran i poslušan i "u ovim dobrim delima prevazišao je ne samo svoju braću, već i sve ljude".
U Sveti i Veliki utorak molitveno se sećamo na Gospodnji odgovor farisejima i sadukejima, o drugom dolasku Hristovom, kao i Evanđelske perikope o deset mudrih i deset nerazumnih devojaka.
Sve ih spominje apostol Pavle u svojim poslanicama.
U svečanoj atmosferi crkve Svetog Petra, beogradski nadbiskup i metropolit poručio vernicima da Vaskrs nije samo pobeda nad smrću, već i poziv da svako od nas postane hodočasnik nade.
Njegova sposobnost da se obraća ljudima u svim prilikama, kako u dobrim, tako i u teškim vremenima, ostavila je dubok trag.
Najosnovnije na Vaskrs jeste da se ode na svetu liturgiju gde se proslavlja vaskrsenje Hristovo, moli se Bogu i pričešćuje se, a kada se dođe kući, slavi se Vaskrs sa najmilijima, objasnio je sveštenik Žarko Marković.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
Otac Željko Marković jednom prilikom je govorio o tome kako naše misli mogu uticati na zdravlje, navodeći primer stvaranja čira na želucu zbog nakupljenih negativnih emocija.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sve ih spominje apostol Pavle u svojim poslanicama.
Sve ih spominje apostol Pavle u svojim poslanicama.
Nije pristajao na jeres i careve ucene.
Vaskrs simbolizuje pobedu života nad smrću, svetlosti nad tamom i dobra nad zlom, nudeći vernicima nadu u večni život i spasenje.
Velika subota je jedina subota u godini kada se posti na vodi.
Njegova sposobnost da se obraća ljudima u svim prilikama, kako u dobrim, tako i u teškim vremenima, ostavila je dubok trag.
U Hramu Hrista Spasitelja, u prisustvu patrijarha Kirila i predsednika Ruske Federacije, obeležen je Vaskrs 2025. godine — u znaku molitve za pravedni mir i ujedinjenje hrišćanskog sveta.
Minut nakon što smo zakoračili u 20. april, Hram na Vračaru ispunili su plamenovi sveća, miris tamjana i glasovi vernika u sabornosti — potvrđujući da vera u vaskrslog Hrista nadilazi i tamu i vreme.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog 1993. godine, u tišini drevne Optinske pustinje, dogodio se svirepi zločin koji je ostavio neizbrisiv trag na savremenoj crkvenoj istoriji. Ubistvo trojice krotkih slugu Božijih otvorilo je pitanja o duhovnoj borbi, zlu koje vreba i svetosti koja ne umire — čak ni u smrti.
Ukoliko je zaborav hleba koji silazi s neba dublji, utoliko je pohlepa čovekova za bogaćenjem, novcem i uživanjem veća i nezajažljivija, govorio je patrijarh Pavle.
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
