Oproštaj leći dušu.
Čin oproštaja sve više postaje izuzetak, a ne pravilo. Ljudi sve češće nose stare rane kao ordenje, a oproštaj se doživljava kao slabost, iako se u hrišćanstvi doživljava kao snaga duha. Umor od svakodnevnog stresa, brzog života, površnih odnosa i preopterećenosti informacijama možda nam je oduzeo onu dublju sposobnost – da zaista čujemo jedni druge, da razumemo, i najvažnije – da oprostimo.
Mnogi će reći da više nemaju kapacitet da opraštaju, da su previše puta bili povređeni, iznevereni ili iskorišćeni. Drugi pak priznaju da nemaju ni želju – jer su ljutnja i ogorčenost, koliko god bili bolni, postali svojevrsni oklop. U takvom duhovnom pejzažu, oproštaj izgleda kao luksuz koji malo ko sebi želi da priušti.
Ipak, ako se osvrnemo na pravoslavlje, vidimo da oproštaj nije samo poželjan čin – on je suština vere.
U pravoslavlju, oproštaj nije društvena norma, već duhovna potreba. Isusove reči: "Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine“ (Lk 23,34) predstavljaju temelj hrišćanskog odnosa prema uvredi i neprijateljstvu. Oprostiti ne znači zaboraviti, niti pravdati nepravdu – već pustiti, osloboditi i sebe i drugog iz kruga bola.
U vremenu u kome dominira logika "oko za oko“, pravoslavlje poziva na nešto dublje i zahtevnije – na ljubav prema neprijatelju. To ne znači pasivnost ili prećutkivanje zla, već odluku da se ne uzvraća mržnjom. Jer, oproštaj leči dušu.
Starac Jefrem Filotejski je govorio da onaj koji ne može ili ne ume da oprosti, da se ne može nadati spasenju.
"Jednu stvar uvek imaj na umu čedo moje, ako ne oprostiš, zaboravi na Raj".
Sećamo se blaženog Josifa i od Gospoda proklete, osušene smokve.
Bog ne traži savršenstvo, već iskreno srce.
Bio je veoma smeran i poslušan i "u ovim dobrim delima prevazišao je ne samo svoju braću, već i sve ljude".
U Sveti i Veliki utorak molitveno se sećamo na Gospodnji odgovor farisejima i sadukejima, o drugom dolasku Hristovom, kao i Evanđelske perikope o deset mudrih i deset nerazumnih devojaka.
Galaktion nikako nije želeo da se ženi, te je najpre posavetovao Epistimu da se krsti, a potom i da se zamonaši istovremeno sa njim.
U duhovnoj svetlosti i molitvi, među vernicima i sestrinstvom manastira koji je zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana iz 14. veka.
Pravoslavlje ne osuđuju upotrebu kafe ili alkohola, već zloupotrebu, odnosno trenutak kada čovek dopusti da ga navika ili poriv nadvladaju.
U Sabornom hramu i na svečanoj akademiji otvorena su ključna pitanja o strpljenju, veri i duhovnom identitetu, uz prisustvo najviših predstavnika crkvenog i javnog života.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
U tišini bola, rađa se snaga.
Snaga i moć Boga ne ogleda se samo u veličini sveta koji je stvorio, već i u tome što svakom čoveku daje priliku za novi početak - bez obzira na prošlost.
Galaktion nikako nije želeo da se ženi, te je najpre posavetovao Epistimu da se krsti, a potom i da se zamonaši istovremeno sa njim.
I pre i posle smrti smatran je velikim čudotvorcem.
Od progona hrišćana do zemljotresa, ovaj drevni hram je iznova podizao svetlost vere – 16. novembra pravoslavni vernici slave čudesno obnovljeno sveto mesto gde se vekovima čuvaju mošti velikomučenika Georgija.
Ovoga dana praznuje se prenos moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
U nadahnutoj besedi na Đurđic, prota Slobodan Zeković upozorio je vernike na posledice greha, zamke modernog sujeverja i prikrivene duhovne stranputice, podsećajući da pad nije kraj.
U besedi za 24. ponedeljak po Duhovima, Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz Hrista dobijamo nasleđe carstva Božijeg i zašto ga ne smemo prokockati poput Isava.
Ajeti 51:20-23 pokazuju kako tragovi Božije prisutnosti postoje u zemlji, u čoveku i u nebesima, pozivajući na introspektivno otkrivanje sopstvene duhovne snage.
