Oproštaj leći dušu.
Čin oproštaja sve više postaje izuzetak, a ne pravilo. Ljudi sve češće nose stare rane kao ordenje, a oproštaj se doživljava kao slabost, iako se u hrišćanstvi doživljava kao snaga duha. Umor od svakodnevnog stresa, brzog života, površnih odnosa i preopterećenosti informacijama možda nam je oduzeo onu dublju sposobnost – da zaista čujemo jedni druge, da razumemo, i najvažnije – da oprostimo.
Mnogi će reći da više nemaju kapacitet da opraštaju, da su previše puta bili povređeni, iznevereni ili iskorišćeni. Drugi pak priznaju da nemaju ni želju – jer su ljutnja i ogorčenost, koliko god bili bolni, postali svojevrsni oklop. U takvom duhovnom pejzažu, oproštaj izgleda kao luksuz koji malo ko sebi želi da priušti.
Ipak, ako se osvrnemo na pravoslavlje, vidimo da oproštaj nije samo poželjan čin – on je suština vere.
U pravoslavlju, oproštaj nije društvena norma, već duhovna potreba. Isusove reči: "Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine“ (Lk 23,34) predstavljaju temelj hrišćanskog odnosa prema uvredi i neprijateljstvu. Oprostiti ne znači zaboraviti, niti pravdati nepravdu – već pustiti, osloboditi i sebe i drugog iz kruga bola.
U vremenu u kome dominira logika "oko za oko“, pravoslavlje poziva na nešto dublje i zahtevnije – na ljubav prema neprijatelju. To ne znači pasivnost ili prećutkivanje zla, već odluku da se ne uzvraća mržnjom. Jer, oproštaj leči dušu.
Starac Jefrem Filotejski je govorio da onaj koji ne može ili ne ume da oprosti, da se ne može nadati spasenju.
"Jednu stvar uvek imaj na umu čedo moje, ako ne oprostiš, zaboravi na Raj".
Sećamo se blaženog Josifa i od Gospoda proklete, osušene smokve.
Bog ne traži savršenstvo, već iskreno srce.
Bio je veoma smeran i poslušan i "u ovim dobrim delima prevazišao je ne samo svoju braću, već i sve ljude".
U Sveti i Veliki utorak molitveno se sećamo na Gospodnji odgovor farisejima i sadukejima, o drugom dolasku Hristovom, kao i Evanđelske perikope o deset mudrih i deset nerazumnih devojaka.
U subotu, 4. jula, vernici će se sabrati na svetoj Liturgiji, litiji i pomenu za nevino postradale Srbe Birča i Srednjeg Podrinja, čuvajući kroz zajedničku molitvu uspomenu koja traje više od tri decenije.
Pirinač, luk i peršun umotani u vinovo lišće čine jednostavno posno jelo iz manastirske tradicije, uz neobično jasan ukus koji dolazi iz potpune svedenosti sastojaka.
Pravoslavna vera uči da čovek nikad nije prepušten sam sebi, naročito u trenucima najtežih iskušenja.
Ako nekome Bog ne podari decu, to ne znači da je taj nedostojan, naglašava otac Ananije.
Islam se temelji na verovanje u anđele, od kojih su mnogi zajednički sa judaizmom i hrišćanstvom.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
U tišini bola, rađa se snaga.
Snaga i moć Boga ne ogleda se samo u veličini sveta koji je stvorio, već i u tome što svakom čoveku daje priliku za novi početak - bez obzira na prošlost.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Metodija po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Jankit. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Tome apostola, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Pored duhovnog rada, ostavio je dubok trag u hrišćanskoj književnosti.
Svetitelj 4. veka pretvorio je običnu prodaju u nenametljivu propoved koja je razoružala tvrdoglavo jeretičko uverenje i dovela do neočekivanog obrta.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović zabeležio je priču o ruskom izbeglici koji je u Beogradu postao monah i kasnije episkop, a čije se mošti danas čuvaju u beogradskom Sabornom hramu.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak 5. sedmice po Duhovima otvara se slika čoveka koji čini sve što može, ali poslednji korak ostaje izvan njegove vlasti.
Probajte palentu sa maslinama, pročitajte Molitvu Svetog Jefrema Sirina za zdravlje i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Grigorija Bogoslova.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
