RepublikaNa sahranu se nosi samo sveća za pokoj duše
Na sahranu se nosi samo sveća, a venci, koji su postali neizostavni "dekor" svakog ispraćaja pokojnika, nikako nisu u duhu pravoslavlja.
Smrt je, ma koliko bila bolna, sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život.
Kada čovek umre, prema hrišćanstvu, duša se razdvaja od tela, koje se sahranjuje, a ona dalje nastavlja svoj put (više o tome pročitajte na ovom linku).
Sahrana bi trebalo da se obavi dan pošto pokojnik ispusti dušu, a ispraćaj na ono, što se u Srbiji zove "večni počinik", razlikuje se od podneblja do podneblja. Međutim, većina rituala koji se obavljaju prilikom sahranjivanja tela nije u skladu sa učenjem Srpske pravoslavne crkve.
Jedan od njih je, kako je za Religiju.rs objasnio sveštenik Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, i nošenje venaca na sahrane.
Gerd Harder / Alamy / Alamy / Profimedia
Nošenje venaca na sahrane preuzeto je iz katolicizma
Prema njegovim rečima, na sahranu se nosi samo sveća, a venci, koji su postali neizostavni "dekor" svakog ispraćaja pokojnika, nikako nisu u duhu pravoslavlja.
On je istakao da je to običaj preuzet iz katolicizma i da je u suprotnostima sa pravilima SPC.
- Na sahranu se donosi samo sveća koja se pali za pokoj duše. Običaj donošenja venaca preuzet je od katolika posle Drugog svetskog rata, kada je pod pritiskom komunizma, bilo zabranjeno ispovedanje svega pravoslavnog pa čak i paljenje sveće za pokoj duše. Onda su ljudi, da ne bi na sahrane dolazali "praznih ruku" počeli da donose cveće, pa posle i vence koji su se od cveća pravili i do dana današnjeg taj običaj nije iskorenjen - rekao je on za Religiju.rs.
Shutterstock
Na sahranu se nosi samo sveća za pokoj duše
Kako je objasnio, nošenje venaca na sahrane pravoslavnih vernika, može se slobodno tretirati kao uzaludno bacanje para. Bolje je, kako kaže, taj novac dati porodici preminulog nego na njega.
- Smrt uglavnom zatekne porodicu, pa se preporučuje da se novac, koji bi neko dao za vence, da porodici pokojnika ili nekome ko nema. Čin milosrđa je zapovest Božja, carica vrlina, koja obezbeđuje Carstvo nebesko više nego bila šta drugo - zaključio je sveštenik.
Jednom prilikom je Averkije ušao u idolski hram i polupao sve lažne idole. Gnevni neznabošci spremali su mu linč. Prema predanju, tri mladića su se zaletela ka njemu urlajući, u nameri da ga ubiju, a tada je Averkije uspeo da iz njih izgna demone, te su se oni tog momenta umirili i ozdravili.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Ukoliko čovek sebe vidi kao boljeg od drugih, ako ne priznaje sopstvenu grešnost, on se udaljava od Boga, jer preuzima mesto koje mu ne pripada - mesto sudiје i merila istine.
Svetom službom započeo je zvanično pontifikat novog pape, uz prisustvo svetskih lidera, strogih bezbednosnih mera i desetina hiljada vernika. Njegova inauguracija bila je više od ceremonije — trenutak kada je Crkva ponovo podigla svoj glas za mir, jedinstvo i veru.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Luksuz, zaborav i suvišni rituali zamenjuju molitve i dobra dela, narušavajući suštinu pravoslavne tradicije. Saznajte kako vratiti duhovnu dimenziju u sećanje na upokojne.
Ukoliko čovek sebe vidi kao boljeg od drugih, ako ne priznaje sopstvenu grešnost, on se udaljava od Boga, jer preuzima mesto koje mu ne pripada - mesto sudiје i merila istine.
Posle svetih tajni, mitropolit šumadijski uputio je snažne poruke nade i vere, govoreći o snazi molitve, čudotvornom dejstvu Svetog Vasilija i vremenu koje zahteva nepokolebljivo oslanjanje na Boga.
Od Sarajeva i Podgorice, preko tihog učenika blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, do episkopskog trona – život Vladike Metodija svedoči o snazi smirenja, učenju kroz tišinu i veri koja ne grmi rečima, već govori blagim glasom duše.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
Svetom službom započeo je zvanično pontifikat novog pape, uz prisustvo svetskih lidera, strogih bezbednosnih mera i desetina hiljada vernika. Njegova inauguracija bila je više od ceremonije — trenutak kada je Crkva ponovo podigla svoj glas za mir, jedinstvo i veru.
Njegove duhovite opaske, britke dosetke i nenametljive poruke, izrečene s blagim osmehom i dubokom verom, ostale su zapamćene i prepričavaju se i danas. i.
U vremenima kada se poštovao svaki komad hleba, nastajala su jela koja su spajala porodicu i grejala dom. Među njima je i pita od starog hleba – jednostavna, domaćinska čarolija koja i danas vraća veru u skromna zadovoljstva.
Deca žude za direktnim kontaktom sa roditeljima, a ne za mobilnim telefonima ili crtaćima... I ono što je važno, deca ne smeju da budu pritiskana nikad, kaže iguman Petar.
