RepublikaNa sahranu se nosi samo sveća za pokoj duše
Na sahranu se nosi samo sveća, a venci, koji su postali neizostavni "dekor" svakog ispraćaja pokojnika, nikako nisu u duhu pravoslavlja.
Smrt je, ma koliko bila bolna, sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život.
Kada čovek umre, prema hrišćanstvu, duša se razdvaja od tela, koje se sahranjuje, a ona dalje nastavlja svoj put (više o tome pročitajte na ovom linku).
Sahrana bi trebalo da se obavi dan pošto pokojnik ispusti dušu, a ispraćaj na ono, što se u Srbiji zove "večni počinik", razlikuje se od podneblja do podneblja. Međutim, većina rituala koji se obavljaju prilikom sahranjivanja tela nije u skladu sa učenjem Srpske pravoslavne crkve.
Jedan od njih je, kako je za Religiju.rs objasnio sveštenik Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, i nošenje venaca na sahrane.
Gerd Harder / Alamy / Alamy / Profimedia
Nošenje venaca na sahrane preuzeto je iz katolicizma
Prema njegovim rečima, na sahranu se nosi samo sveća, a venci, koji su postali neizostavni "dekor" svakog ispraćaja pokojnika, nikako nisu u duhu pravoslavlja.
On je istakao da je to običaj preuzet iz katolicizma i da je u suprotnostima sa pravilima SPC.
- Na sahranu se donosi samo sveća koja se pali za pokoj duše. Običaj donošenja venaca preuzet je od katolika posle Drugog svetskog rata, kada je pod pritiskom komunizma, bilo zabranjeno ispovedanje svega pravoslavnog pa čak i paljenje sveće za pokoj duše. Onda su ljudi, da ne bi na sahrane dolazali "praznih ruku" počeli da donose cveće, pa posle i vence koji su se od cveća pravili i do dana današnjeg taj običaj nije iskorenjen - rekao je on za Religiju.rs.
Shutterstock
Na sahranu se nosi samo sveća za pokoj duše
Kako je objasnio, nošenje venaca na sahrane pravoslavnih vernika, može se slobodno tretirati kao uzaludno bacanje para. Bolje je, kako kaže, taj novac dati porodici preminulog nego na njega.
- Smrt uglavnom zatekne porodicu, pa se preporučuje da se novac, koji bi neko dao za vence, da porodici pokojnika ili nekome ko nema. Čin milosrđa je zapovest Božja, carica vrlina, koja obezbeđuje Carstvo nebesko više nego bila šta drugo - zaključio je sveštenik.
Jednom prilikom je Averkije ušao u idolski hram i polupao sve lažne idole. Gnevni neznabošci spremali su mu linč. Prema predanju, tri mladića su se zaletela ka njemu urlajući, u nameri da ga ubiju, a tada je Averkije uspeo da iz njih izgna demone, te su se oni tog momenta umirili i ozdravili.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Većina vernog naroda misli da zna kako se ponašati, ali tokom velikih praznika, poput Vaskrsa, iznenadi ih koliko detalja propuštaju - od ulaska u hram do pričešća i blagoslova.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Luksuz, zaborav i suvišni rituali zamenjuju molitve i dobra dela, narušavajući suštinu pravoslavne tradicije. Saznajte kako vratiti duhovnu dimenziju u sećanje na upokojne.
Priprema pokojnika za sahranu ne shvata samo kao tehnički čin, već kao sveti trenutak u kome porodica i Crkva iskazuju ljubav, poštovanje i veru u vaskrsenje.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Nakon složene operacije u Istanbulu i nedelja neizvesnosti, paroh iz Pilice pokazao je kako izgleda kada ljubav prema bližnjem preraste u čin koji menja sudbinu, bez očekivanja priznanja i bez zadrške pred ličnim iskušenjem.
Svetinja koja se vekovima čuva u manastiru Vatoped biće doneta u prestonicu i nošena na čelu litije, dok će vernici potom imati priliku da joj se poklone u hramu Svetog Save.
U hramu u kojem je godinama služio, sabrano sveštenstvo i mnoštvo vernika oprostili su se od oca Nenada i njegove supruge, dok se zajednica, u molitvi, suočava sa velikim gubitkom.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliku sredu po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Dionizija Korintskog, dok Jevreji obeležavaju dane Pashe, a muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od neprekidnog pričanja i pohlepe do nedostatka vere - otac Dimitrije objasnio je kako molitva, disciplina i odlazak u crkvu mogu osloboditi dušu i doneti mir.
