Srpska pravoslavna crkva 4. decembra molitveno se seća i slavi Vavedenje, događaj kada je Presveta Bogorodica, kao trogodišnja devojčica, svečano uvedena u hram Božji u Jerusalimu. Ovaj događaj je značajan jer simbolizuje njeno posvećenje Bogu i pripremu za buduću ulogu Majke Božje.
Reč „vavedenje” potiče od latinske reči „votum” (zavet) i označava čin posvećenja ili predanja nečega ili nekoga Bogu. U ovom slučaju, to je čin kada su njeni roditelji, Joakim i Ana, ispunili svoj zavet Bogu, donoseći svoju kćer Mariju u Hram da bi služila Gospodu. Vavedenje Presvete Bogorodice označava njeno potpuno posvećenje Božijem planu, koji se u punoj meri ostvaruje kroz njenog božanskog Sina.
Taj trenutak je dan kada su se, prema hrišćanskoj tradiciji, ispunile sve proročke reči o Mariji kao izabranici Božijoj, te događaj ima duboko teološko značenje u kontekstu pripreme za dolazak Mesije.
Nakon što su se navršile tri godine od rođenja Presvete Bogorodice, Njeni sveti i pravedni roditelji, Joakim i Ana, rešili su da ispune svoj zavet Gospodu. Sa dubokom verom i ljubavlju, odlučiše da svoju kćer, dar Božiji, posvete na služenje Gospodu, kako su to davno obećali.
Sazvaše stoga u Nazaretu, gde su živeli, sve svoje srodnike iz carskog i arhijerejskog roda – jer pravedni Joakim beše iz carske loze, a sveta Ana iz svešteničkog roda. Uz to, sabraše zbor devojaka čistih i nevinih, koje će svojim prisustvom uveličati taj sveti događaj.
S velikim strahopoštovanjem pripremiše sveće u izobilju i ukrašiše Prečistu Bogorodicu carskim blagoljepijem, dostojnim Njene svetosti, kako svedoče sveti oci. Sveti Jakov, arhiepiskop jerusalimski, kazuje od lica svetog Joakima: „Pozovite besprekorne kćeri Izrailjeve, da u ruke uzmu sveće zapaljene.”
A od lica svete Ane, patrijarh carigradski German, govori: „Ispunjavam pred Gospodom zavet koji izrekoše usta moja u času tuge, te sabrah zbor devojaka sa svećama, pozvah sveštenike i srodnike, svima objavljujući: ‘Radujte se sa mnom svi, jer danas privodim svoju kćer ne caru zemaljskom, već Bogu, Caru Nebeskom.’”
Sveti Teofilakt, arhiepiskop bugarski, diveći se ovoj sveštenoj svečanosti, kazuje: „Trebalo je da uvođenje Svebožanstvene Bogorodice bude dostojno Njene veličine, da se tako sjajnog i dragocenog Bisera ne dotakne odeća uboga, već da bude ukrašena u carsku odeždu, na slavu i krasotu najveću.”
Kada su sa strahom Božijim i ljubavlju uredili sve što je bilo potrebno za ovaj preslavni događaj, krenuše na put od Nazareta do Jerusalima, koji je trajao tri dana. Kada stigoše u grad Božiji, svečano uđoše u hram Gospodnji, privodeći Prečistu Bogorodicu, oduhovljeni hram Božiji, koja beše tek trogodišnja devojčica. Ispred Nje koračahu device, noseći u rukama upaljene sveće, kao što svedoči sveti Tarasije, patrijarh carigradski. On pripisuje svetoj Ani reči pune uzbuđenja: „Krenite, device, sa upaljenim svećama, i idite ispred mene i ispred Bogorodice!”
Sveti roditelji, sa strahopoštovanjem i ljubavlju, vodili su svoju kćer – otac s jedne, a majka s druge strane. Za njima je radosno koračalo mnoštvo srodnika i prijatelja, svi sa upaljenim svećama u rukama, okružujući Presvetu Bogorodicu kao zrake svetlosti koje krase sjajnu mesečinu.
Sveti Teofilakt ovaj uzvišeni trenutak ovako opisuje: „Kći ostavlja dom očev i privodi se Caru, koji žudi za njenom krasotom. Ona ne dolazi bez slave, već u svečanoj pratnji. Izvodi se iz doma roditeljskog uz veselje i rukopleske; za roditeljima njenim slede srodnici, susedi i svi koji ih ljube. Očevi se raduju sa ocem, majke sa majkom, a device sa svećama u rukama koračaju ispred Bogorodice, kao venac od zvezda.”
Sav Jerusalim se steče da vidi ovu neviđenu svečanost, u kojoj tro-godišnja Djeva, okružena tolikom slavom, ulazi u hram. No, ovom veličanstvenom događaju ne prisustvovahu samo građani zemaljskog Jerusalima, već i stanovnici Nebeskog – anđeli Gospodnji, koji posmatrahu ovu sveštenu svečanost. Udivljeni, oni uskliknuše, kako Crkva svedoči: „Anđeli, gledajući ulaženje Prečiste, zadiviše se kako Djeva uđe u Svetinju nad Svetinjama.”
Ujedinivši se sa vidljivim horom čistih i čednih devojaka, nevidljivi hor Beztelešnih Umova nevidljivo je išao predvodeći Prečistu Djevu Mariju ka Svetinji nad Svetinjama, i, po Božijem naređenju, okružujući je kao izabrani i svetu posudu Božiju. O tome sveti Grigorije, arhiepiskop Nikomidijski, piše: „Roditelji su već vodili k hramu Djevu, okruženu anđelima, uz zajedničko radovanje svih Nebeskih sila“.
Iako Anđeli nisu znali punu moć tajne, ipak su, kao Božiji sluge, služili pri njenom ulasku u hram. Prvo su se divili gledajući da je Ona skupoceni sasud vrlina, da nosi znakove večne čistote, telo u kojem neće biti mesta grehu i nečistoći; a zatim, ispunjavajući volju Gospodnju, izvršavali su naloženu im službu.
Tako je, sa velikom čašću i slavom, Besprekorska Devica uvedena u hram Gospodnji, ne samo od ljudi, već i od Anđela. To je sasvim opravdano: jer, kada je starozavetni Kovčeg, koji je nosio manu i bio samo predslika Presvete Djeve, bio unesen sa velikim poštovanjem u hram Božiji, prisustvovalo je celo Izrailjsko plemstvo, utoliko više je trebalo sa najvećom čašću, u prisustvu Anđela i ljudi, obaviti uvođenje u hram onog istinskog i oduhovljenog Kovčega – Preblagoslovene Djeve, unapred izabrane za Majku Božiju.
Pri unosu starozavetnog Kovčega u hram Gospodnji ispred njega je išao zemaljski car, Bogotac David, a pri uvođenju u hram Božiji ovog duhovnog Kovčega, Prečiste Djeve, predvodio je ne zemaljski, već Nebeski Car, kome mi svakodnevno pevamo: „Care Nebeski, Utešitelju, Duše istine…“ Da je upravo Taj Car predvodio ovu Carsku Kćer, svedoči i sveta Crkva u današnjim pesmama, govoreći: „U Svetinju nad Svetinjama uvodi se Svetim Duhom Sveta i Besprekorna“.
Pri unosu Kovčega bila je muzika i pesma, jer je David naredio levitima da postave pevače, koji su svirali na organima, psaltirima, kimvalima i guslama, pevajući radosne pesme. Međutim, pri uvođenju Prečiste Djeve, veselje nije stvarala zemaljska muzika, već je to bila pesma Anđela, koji su nevidljivo prisustvovali ovom događaju. Oni su, pri njenom ulasku u Svetinju nad Svetinjama, pevali nebeskim glasovima, na šta Crkva danas podseća u kondaku, pevajući: „Blagodat Duha Božanskog je sauvodi; Nju pevaju Anđeli Božiji; Ona je obitalište nebesno“.
Uvođenje Prečiste u hram nije bilo bez ljudskih pesama. Jer pravedna Ana, kako piše sveti Tarasije, govori devicama koje su išle napred: „Opevajte Nju pohvalnom pesmom; pevajte joj uz zvuke gusala; uskliknite joj pesmu duhovnu; proslavite je na desetostrunom Psaltiru“.
Isto to spominje i Crkva, govoreći: „Joakim i Ana raduju se duhom, i horovi devojački pevaju Gospodu, psalamski pripevajući i poštujući Mater Njegovu“. To nam pokazuje da je hor devica, koje su išle ispred Prečiste Djeve, pevao pesme iz Davidovih psalama.
U tom duhu, sastavljač sadašnjeg kanona obraća se tim devicama, govoreći: „Počinjite, devojke, i pevajte pesme držeći u rukama sveće“. I sami sveti pravedni roditelji, Joakim i Ana, prema svedočanstvu svetog Tarasija, imali su na usnama pesmu praoca Davida: „Čuj, kćeri, i pogledaj, i obrati k meni uho svoje, i zaboravi narod svoj i dom oca svoga, i caru će omileti lepota tvoja“ (Ps. 44, 11-12).
U susret ovom slavnom Vavedenju Bogorodice, kako kazuje sveti Teofilakt, iz hrama izađoše sveštenici koji služahu Gospodu, i s pesmama sretoše Presvetu Djevu, koja je trebalo postati Majka Velikoga Arhijereja, Onog koji je prošao nebesa.
Privodeći je ka crkvenim vratima, Sveta Ana, kao što piše Sveti Tarasije, obraćala se rečima: „Hajde, kćeri moja, k Onome koji je tebe darovao meni! Hajde, Kivote osvećenja, k milostivome Vladici! Hajde, Vrata Života, k milosrdnome Darovaocu! Hajde, Kovčeže Logosa, k hramu Gospodnjem! Uđi u crkvu Gospodnju, Radosti i Veselje sveta!”
Zahariji, proroku, arhijereju i srodniku svome, ona sa Joakimom reče: „Primi, Zaharija, čistu senicu; primi, svešteniče, besprekorni Kovčeg; primi, proroče, Kadionicu neveštastvenog žara; primi, pravedniče, Duhovni tamjan!” I još pravedna Ana, kako kazuje sveti German, reče arhijereju: „Primi, proroče, moju Bogom mi darovanu kćer; primi, i uvevši je, posadi je na gori svetinje, u pripremljenom obitalištu Božjem, ništa ne ispitujući dok Bog, koji Je je pozvao ovamo, ne otkrije Svoju konačnu nameru o Njoj.”
Pred hramom beše, piše blaženi Jeronim, stepenište sa petnaest stepenica, prema broju petnaest stepenika psalmova, jer se na svakoj od tih stepenica pevao od strane sveštenika i levita po jedan poseban psalam. Pravedni roditelji podiše Djevu na prvu stepenicu, a ona, osnažena nevidljivom silom Božijom, ubrzo sama uzjaše do vrha.
Svi su se udivili, gledajući trogodišnju devojčicu kako brzo uzlazi stepenicama. Naročito se udivi veliki prvosveštenik Zaharija, koji, ispunjen Duhom Svetim, prozreo je budućnost ove Djeve, prepoznavši u Njoj tajnu Božijeg poziva.
Kao prorok, Zaharija je, po otkrivenju Božjem, uskliknuo: „O, Device čista! O, Djevo nesablažljiva! O, Device prekrasna! O, ženama ukrase! O, kćerima krasoto! Ti si blagoslovena među ženama! Ti si sveiroslavljena čistotom! Ti si zapečaćena devstvenošću! Ti si razrešenje Adamova prokletstva!”
Zaharija, uzevši Devicu za ruku, piše sveti German, radostan dušom, uvede je u Svetinju nad Svetinjama, govoreći joj: „Hodi, ispunjenje mog proroštva! Hodi, izvršenje obećanja Gospodnjih! Hodi, pečat zaveta Gospodnjeg! Hodi, obelodanjenje saveta Gospodnjih! Hodi, punoća tajni Gospodnjih! Hodi, ogledalo svih proroka! Hodi, obnova onih koji su živeli u grehu! Hodi, svetlost onima koji su sedili u tami! Hodi, najbožanskiji i najnoviji dar! Uđi u radost, u hram Gospoda tvog: u donji deo hrama, dostupan ljudima, a uskoro i u onaj deo koji je nedostupan za njih!”
I Devica, veseleći se i radujući se, uđe u dom Gospodnji kao u dvor. Iako je bila mala, imala je samo tri godine, ona je ipak bila savršena blagodaću Božjom, kao unapred poznata i izabrana Bogom pre stvaranja sveta.
Tako Prečista i Preblagoslovena Djeva Marija bi uvedena u hram Gospodnji. Tada prvosveštenik Zaharija učini neobičnu i za mnoge čudnu stvar: on uvede Devicu u samu skiniju, zvanu „Svetinja nad Svetinjama”, koja se nalazila iza druge zavese, i u kojoj je bio Kovčeg zaveta, okovan zlatom sa svih strana, a heruvimi slave osenjavali su oltar.
U taj deo hrama nije bilo dopušteno ulaziti ne samo ženama, već ni sveštenicima, jer je to bilo dozvoljeno samo prvosvešteniku, i to samo jednom godišnje. Tamo prvosveštenik Zaharija dodeli Prečistoj Djevi mesto za molitvu. Ostalim devicama, koje su živle u hramu do određenog vremena, dodeljivao je, kako svedoče sveti Kiril Aleksandrijski i sveti Grigorije Niski, mesto za molitvu između crkve i oltara, gde je kasnije Zaharija ubijen.
Nijedna od tih devica nije smela prići oltaru, jer im je to bilo strogo zabranjeno od strane prvosveštenika. Prečistoj Djevi, međutim, od trenutka njenog Vavedenja, nije bilo zabranjeno ulaziti u unutarnji oltar, iza druge zavese, i moliti se tamo.
To učini prvosveštenik po Božjem naučenju, o čemu sveti Teofilakt piše: „Prvosveštenik, obuzet Duhom Božjim, shvati da je ova Devica obitalište Božanske blagodati i da je ona dostojnija od njega da zauvek stoji pred licem Božjim.” Setivši se onoga što je rečeno u Zakonu, odmah je postao svestan da se taj propis odnosi upravo na ovu Devicu. Stoga, bez ikakvog dvoumljenja, odvažno je uveo u Svetinju nad Svetinjama.
Kako kazuje blaženi Jeronim, pravedni roditelji Joakim i Ana prinesoše Bogu, zajedno sa preblagoslovenom ćerkom svojom, darove, žrtve i paljenice. Nakon što su primili blagoslov od prvosveštenika i svetoga sabora svešteničkog, vratiše se sa svojim srodnicima kući i prirediše veliko ugošćenje, veseleći se i blagodareći Bogu.
Preblagoslovena Djeva, na početku svoga života u domu Gospodnjem, bi smeštena u dom za devojke. Jer hram Jerusalimski, podignut od Solomona, a nakon razaranja obnovljen od Zorovavela, imao je mnoge domove za stanovanje, kako piše Josif, drevni jevrejski istoričar. Izvan, uz zidove hrama, bila su sazidana trideset kamenih građevina, odvojene jedna od druge, prostrane i veoma lepe. Na njima su bile postavljene još druge građevine, a na nekim i treće, sve zajedno brojale su devedeset, opremljene sa svim udobnostima za život.
Visina tih građevina bila je jednaka visini hrama; bile su poput kula koje spolja podupiru zidove hrama. U tim zdanjima živeli su razni ljudi: udovice koje su dale zavet Bogu da do smrti čuvaju čistotu, kao proročica Ana, kći Fanuilova; ljudi nazoreji, koji su, kao monasi, živeli bezbračno. Svi oni služili su Gospodu pri hramu i primali izdržavanje iz prihoda hrama. Ostala zdanja bila su određena za boravak putnicima i gostima koji su dolazili u Jerusalim na poklonjenje.
Trogodišnja devojčica, Prečista Djeva Marija, kako je već rečeno, smeštena je u dom za devojčice. Tu su joj bile dodeljene starije devojčice, iskusne u pisanju i ručnom radu, da bi se Bogorodica od malena učila i pisanju i veštini ručnog rada. Njenim svetim roditeljima, Joakimu i Ani, često su je posećivali, a naročito Ana, kao majka, dolazila je veoma često da obiđe svoju kćer i da je pouči.
Po svedočanstvu svetog Amvrosija i istoričara Georgija, Djeva Marija je brzo usvojila Jevrejsko starozavetno Pismo. A ne samo to, već je odlično savladala i ručni rad, kao što o tome svedoči sveti Epifanije: „Beše Djeva oštroumna i puna ljubavi prema učenju; ona ne samo da se poučavala u Svetome pismu, nego se vežbala i u predenju vune i lana i u šivenju svilom.
Blagorazumnošću svojom ona je zadivljavala sve; bavila se prvenstveno poslovima koji su bili potrebni sveštenicima za njihovo služenje u hramu. A spomenuti ručni rad učila je da bi kasnije, sa Svojim Sinom, mogla izdržavati sebe. Ona je svojim rukama načinila Gospodu Isusu hiton, ne šiven, nego izatkan sav od vrha do dna.”
Prečistoj Djevi, kako govori Sveti Epifanije, kao i drugim devicama, davana je od hrama obična hrana, ali su je, zbog njene izuzetnosti, jeli prosjaci i putnici, jer je, kao što peva Crkva, bila hranjena nebeskim hlebom. Sveti German dodaje da je Ona obično boravila u Svetinji nad Svetinjama, primajući slatku hranu od anđela. A sveti Andrej Kritski veliča njenu neizmernu svetost, govoreći: „U Svetinji nad Svetinjama, kao u palati, Ona je primała neobičnu i besmrtnu hranu.“
Predanje nam govore još jedno divno svedočanstvo: Prečista Djeva najviše boravila u unutrašnjoj skiniji, koja se nalazila iza druge zavese i nazivala se "Svetinja nad Svetinjama", a ne u običnom domu za devojke pri hramu. Iako joj je, po ustanovljenom redu, bilo određeno mesto za stanovanje u tom zdanju, nije joj bilo zabranjeno da, kad god poželi, odlazi u Svetinju nad Svetinjama na molitvu.
A kako je rasla, kako je učila Sveto pismo i savladavala ručni rad, još više se posvećivala molitvi, koja je postala njen neprekidni zavet. Obično je noći provodila u molitvi, a veći deo dana posvećivala istoj svetoj aktivnosti. Na molitvu je odlazila u Svetinju nad Svetinjama, dok se za ručni rad vraćala u svoj stan, jer, po zakonu, nije bilo dozvoljeno ništa raditi u Svetinji nad Svetinjama niti unositi bilo šta unutar nje.
Zbog toga su svi učitelji Crkve jednoglasni u tvrdnji da je Prečista Djeva, sve do svoje dvanaeste godine, celokupni svoj život provodila u Svetinji nad Svetinjama, jer je odatle veoma retko izlazila.
Život Prečiste Djeve u detinjstvu, kako ga opisuje blaženi Jeronim, bio je ispunjen strogim poretkom i molitvenim naporima. On govori: „Blažena Djeva, još u detinjstvu, kada je boravila pri hramu sa drugim devicama, vršnjakinjama, svoj život provodila je u strogom redu: od ranog jutra do devet sati stajala je u molitvi; od devet do tri časa popodne bavila se ručnim radom ili čitanjem knjiga; a od tri časa popodne ponovo je započinjala molitvu i nije prestajala dok joj se nije javio anđeo, od kojeg je primała hranu. Tako je ona, sve više, napredovala u ljubavi prema Bogu.“
Ovakav je bio način života Prečiste Djeve u detinjstvu, kada je, zajedno sa svojim vršnjakinjama, živela pri hramu. U tom vremenu, dok je svakog dana rastla i jačala duhom, ona se uspinjala u svojim podvizima, a njena molitva je postajala sve snažnija, jer je svaki njen trud za molitvom bio blagosloven, podizala je dušu iz sile u silu, dok je na kraju nije osenila sila Svevišnjega.
Da joj se zaista javljao anđeo i donosio hranu, svojim očima je video prvosveštenik Zaharija, o čemu sveti Grigorije Nikomidijski piše: „U to vreme, kada je Djeva iz dana u dan rasla, u njoj su rasli i darovi Svetoga Duha, i ona je boravila sa anđelima. To je i Zaharija saznao: jer kada je on, po običaju svešteničkom, bio u oltaru, video je da neko neobičnog izgleda razgovara sa Djevom i daje joj hranu.
To je bio anđeo koji joj je dolazio. Zaharija se začudio i razmišljao u sebi: 'Šta je ovo novo i neobično? Naizgled anđeo, a razgovara sa svetom Devicom; bestelesan je po obličju, a donosi hranu koja hrani telo; neupadljiv po prirodi, a daje Djevi hranu koja je neobična. Javljanje anđela obično je rezervisano za sveštenike, i to ne često; ali ženi, a još tako mladoj Djevi, dolazak anđela predstavlja nešto potpuno neobično.
Da je Ona udata, pa moli za potomstvo, kao što je to činila Ana, možda bih se mogao i ne začuditi ovoj pojavi. Međutim, Devica se ne moli za to. A ipak, anđeo dolazi k njoj.' Zbog toga, čuđenje mi je još veće, i osećam nelagodnost i sumnju: šta će ovo doneti? Kakvu će blagovest anđeo objaviti? Kakva je to hrana koju on nosi? Odakle ona potiče? Ko je pripremio ovaj hleb? Jer anđelima nije svojstveno brinuti o telesnim potrebama; iako mnogi od njih hrane ljude, ipak tu hranu priprema ljudska ruka.
Anđeo koji je služio proroku Danilu, iako je imao moć da sam izvrši Božiju volju, ipak je poslao Avakuma sa zdelama, kako bi neobična pojava anđela i hrana koju je donosio ne uznemirila Danila. Ali ovde anđeo dolazi sam, a sve ovo je obavijeno tajnom i izaziva u meni još veću nedoumicu:
Ona, u detinjstvu, već prima takve darove, da joj služe bestelesni. Šta to znači? Da li će se u Njoj ispuniti predskazanje proroka? Da li je Ona ta koju čekamo? Da li će On, koji dolazi da spasi rod naš, od nje primiti ljudsku prirodu? Jer tajna je predskazana već ranije, i Logos je tražio Onu koja će poslužiti ovoj tajni. I da li je baš Ona, ova Devica koju gledam, predodređena da poslužiti toj tajni? Kako je blagosloven dom Izrailjev, iz kojeg je izniklo takvo seme!
Kako je blagosloven koren Jesejev, iz kojeg je izrasla ova šibljika koja će doneti svetu cvet spasenja! Kako je slavan spomen onih koji su je rodili! Kako sam blagosloven što imam privilegiju da gledam ovo viđenje i pripremam ovu Devicu da bude nevesta Logosova!“
Ove reči dolaze od svetog Grigorija Nikomidijskog. I blaženi Jeronim, sličnim duhom, kaže: Svakog dana anđeli su dolazili k Njoj. A ako bi me neko upitao kako je Prečista Djeva provodila svoje mladalačko vreme, moj odgovor bi bio: To je poznato jedino Bogu i nedostupnom čuvaru njenom, svetom Arhangelu Gavrilu, koji je zajedno sa drugim anđelima često dolazio k Njoj i razgovarao s Njom u ljubavi.
Živeći tako sa anđelima u Svetinji nad Svetinjama, Prečista Djeva poželela je da večito ostane u čistoti i čednosti, kakvu jedino anđeli poseduju. Po svedočenju svetih učitelja, kao što su sveti Grigorije Niski, sveti Jeronim i drugi, ova Djeva je zavetovala svoju devstvenost Bogu, jer je u Starom Zavetu bilo neuobičajeno da devojke ne ulaze u brak, budući da je brak bio u većem poštovanju nego devstvenost.
Međutim, Prečista Djeva je prva na svetu stavila devstvenost ispred braka, i zaručivši sebe Bogu, služila je Njemu danju i noću u čistoj devstvenosti. A Presveti Duh, po blagovoljenju Boga Oca, pripravio je u Njoj obitalište Bogu Logosu.
Stoga, neka je slava i blagodarnost Presvetoj, Jednosušnoj i Nerazdeljivoj Trojici, a čast i hvala Prečistoj Vladarici Bogorodici, Prisnodjevi Mariji, uvek i zauvek. Amin.
Ovi monasi posvećeni očuvanju hrišćanskog nasleđa obasjavaju put hodočasnicima, kombinujući bogatu istoriju, simboliku i duhovnost u svojoj svakodnevnoj misiji. Ova jedinstvena zajednica čuva ljubav Hristovu i inspiriše vernike širom sveta.
Manastir Kosijerevo, koji je pretrpeo je razaranja, potapanja i premeštanja, svojim relikvijama privlači brojne hodočasnike iz svih krajeva, koji u ovoj duhovnoj oazi pronalaze utehu, mir i doživljavaju čudesa.
U svetu ispunjenom misterijama, anđeli su božanska bića koja nas prate kroz istoriju i u veru. Njihovo prisustvo, od prvih dana stvaranja do savremenih duhovnih putovanja, otkriva nam duboke istine o našem postojanju i odnosu s Bogom.
Najmlađi su ogledalo Božje ljubavi – iskreni, nezlobivi i smireni, oni su najbliži Gospodu. Njihov duh opominje nas odrasle na vrednosti koje smo zaboravili: jednostavnost, poverenje i praštanje. Šta o tome govore sveti oci i zašto je duh deteta ključ za život večni?
