Bratstvo čuva posebnu recepturu vaskršnje pogače koja spaja bogate mirise pomorandže, začina i putera, dok način pripreme otkriva zašto ovaj hleb zauzima važno mesto na monaškoj prazničnoj trpezi.
U pravoslavnoj tradiciji priprema vaskršnjih pogača i hlebova zauzima posebno mesto, jer se u tom činu spajaju molitva, porodično sabiranje i vekovno nasleđe koje se prenosi s kolena na koleno. Iako je osnovna ideja ista, da se u radosti dočeka praznik nad praznicima - Vaskrs, recepti se razlikuju od kraja do kraja: negde se pripremaju slatke, bogato aromatizovane pogače, negde skromnije i slane, jednostavnije po sastavu, ali jednako simbolične u svom značenju.
Donosimo jedan od posebnih recepata monaha iz svetogorskog Manastira Ksenofont, gde se vekovna monaška kulinarska tradicija prožima sa mirisima pomorandže, začina i tihim ritmom manastirske kuhinje.
- 6 do 7 čaša brašna
Kvasac se rastvori u malo mlakog mleka i doda se malo brašna. Ostavlja se na toplom mestu da nadođe od dva do tri sata. U šerpi se zagreje mleko sa šećerom dok se šećer potpuno ne istopi.
Umutiti jaja i sjediniti ih sa mlekom, pa sve sipati u posudu za mešenje. Postepeno dodavati brašno i tri začina, koja su prethodno usitnjena, zatim sok i koricu pomorandže, pa zamesiti testo.
Ruke se povremeno umaču u otopljen puter da se testo ne bi lepilo i da bi dobilo sjajnu, glatku strukturu. Kada se testo dobro umesi, pokrije se i ostavi na toplom mestu da naraste.
Plehovi se premažu puterom, testo se ponovo premesi i podeli na dva-tri jednaka dela, koji se oblikuju u pletenice.
Sa malo žumanceta razmućenog u vodi premazuju se pogače i posipaju susamom i listićima badema.
Kada ponovo narastu na toplom mestu i budu pokrivene, peku se na 180°C dok ne dobiju tamniju, zlatnobraon boju. Ako pri ubadanju noža u pogaču nož izađe suv, pogače su gotove.
Otac Onufrije Hilandarac u svojoj knjizi „Svetogorski kuvar s pričama“ otkrio je kako nastaje ovaj skroman hleb s prazilukom koji je vekovima hranio bratstvo.
Pogača od karfiola, kako je svetogorci zovu, dokaz je kako obični, svakodnevni sastojci postaju hrana za dušu i inspiracija za umeren život.
Zapis iz „Srbskog kuvara“ otkriva jednostavan način pripreme hleba na kiselu vodu, čuvan u domaćinstvima i manastirima gde se testo mesi strpljenjem, a deli rukama uz osećaj zajedništva i blagoslova.
Dok se širom pravoslavnog sveta pripremaju različite vrste pogača, svetogorski monasi čuvaju recept koji spaja bogat ukus, simboliku i monašku tradiciju.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Srpska svetinja stara više od jednog veka našla se u zemljišnim knjigama u Gradačcu pod spornim vlasništvom, što izaziva zabrinutost pravoslavnih vernika.
Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Zapis iz „Svetogorskog kuvara“ monaha Onufrija otkriva kako kombinacija spanaća, oraha i tahinija stvara jelo koje iznenađuje i ukusom i jednostavnošću, posebno u danima posta na vodi.
Desert sa Atosa koji osvaja na prvi zalogaj.
Jednostavna riba iz atonskih kuhinja otkriva kako se od nekoliko osnovnih namirnica pravi jelo koje spaja post, tradiciju i miris Mediterana
Otkrijte kako u manastirskoj kuhinji, kroz zajednički trud bratstva i hodočasnika, nastaje posno jelo koje se priprema unapred, bez žurbe, i čuva ukus Hilandara i smisao posta.
Nekada se ništa iz kuhinje nije olako bacalo, a naročito ne hleb. Od nekoliko skromnih sastojaka nastaje sočan obrok sa zlatnom koricom.
Bez rerne i komplikovanog postupka, mekano testo za tili čas postaje mirisno pecivo koje se na trpezu iznosi uz sir, kajmak ili jogurt.
Svinjetina se najpre lagano dinsta, zatim joj se dodaje obilje luka i začini, pa se sve zajedno dugo krčka dok ne dobije pun ukus.
Pravi se bez komplikovanja, a jedan detalj u pripremi daje joj naročito pun ukus i miris domaće kuhinje.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
