Najstariji manastir koji se uopšte pominje u straroj Raškoj jeste Crkva ili Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, dva kilometra severno od Novog Pazara, na ušću rečice Deževe u Rašku.
Po Dukljaninovoj hronici Petrovu je crkvu u Rasu, digao je „kralj Beluš sa svojim Romanima“ posle pobede nad raškim županom Ljutomirem. U spisima se navodi, da je ova svetinja bila episkopija, ako ne pre, a ono izvesno u vreme bugarskoga cara Petra (927-67). Sve do osnivanja arhiepiskopije, ova svetinja bila je centar crkvenoga života Srbije. U njemu je i Stefan Nemanja prešao u pravoslavlje, a u njoj se na saboru i prestola odrekao, kad je pošao da se zamonaši. U tursko doba, ova svetinja jedno vreme bila je pretvorena u barutni magacin.
Iz daleka gledana crkva pruža sa svoga ćuvika prostrane i moćne efekte svojim prostim belim krečenim masama, bez prozora i ukrasa. Iznutra, pregrađivana, dograđivana, ona je strašan splet krivih debelih nezgrapnih zidova. Sve je pokriveno jednim prostranim dvoslivnim krovom. U osnovi nigde jednog pravilnog oblika - jednog pravog ugla. Samome kubetu ne može se nikako uhvatiti neka određenija pravilna forma. (Ono je inače spolja nepravilno osmougaono.) Ko zna kakva je morala prvobitna građevina izgledati!
Ipak, po ono nekoliko lučnih zidova oko kubeta, može se zaključiti da je bila rotonda. Mala vratanca na zapadnoj strani, kroz koja se ulazi, daju gotovo jedino osvetljenje, jer po ono nekoliko uzanih prozora, pravih puškarnica, crkva bi bila u potpunom mraku. Jedini prozor, a i to taman toliki da se čovek može s mukom provući, napravili su, na južnoj strani kubeta, neki kačaci razbojnici da bi se na konopcu spustili i opljačkali crkvu.
youtube/printscreen/ПЕТРОВА ЦРКВА
Crkva je imala u srednjem delu, između ulaznog „vestibila“ i soleje, na gornjem spratu malu sasvim mračnu katihumenu, u koju se pelo iz severnoga polukružnoga prostora.
Najstariji spomenik crkvene arhitekture u Srbiji
Crkva Svetih apostola Petra i Pavla nalazi se na jednom uzvišenju jugozapadno od Raške, nedaleko od Novog Pazara.
Ovaj hram predstavlja najstariji spomenik crkvene arhitekture na prostoru Srbije i od izuzetnog je značaja. U arhitektonskom sklopu ove crkve sačuvano je nekoliko epoha. Na mestu ovog hrama nalazila se ranohrišćanska bogomolja, verovatno baptisterijum, iz 6. veka. Jezgro današnje zgrade čine upravo ostaci te najstarije građevine. Ranohrišćanski objekat podignut je nad ilirskim kneževskim tumulom, koji je otkriven 1957. godine. U ovom tumulu, koji potiče iz 5. veka pre Hrista, pronađene su grčke vaze, srebrno posuđe, zlatni nakit, predmeti od stakla i ćilibara i ukrasi izuzetne lepote ali i velike istorijske i umetničke vrednosti.
Spomenici u obliku krsta
Oko crkve je nekropola sa velikim brojem monumentalnih nadgrobnih spomenika. Većina spomenika ima oblik krsta, a izvestan broj ima oblik trapeza i pravougaonika. Svi spomenici potiču iz perioda od 16. do 19. veka. Ceo manastirski kompleks nekada je bio opasan debelim zidom.
youtube/printscreen/ПЕТРОВА ЦРКВА
Prvom obnovom (u vreme kneza Časlava) crkva Svetog Petra je, u svom gornjem delu, temeljno rekonstruisana. Ovom obnovom crkva je zadržala osnovu kružnog oblika prethodne građevine, ali je dobila kupolu konstruisanu na trompima, zatim galeriju na sprat, koja unutrašnji prostor prstenasto obuhvata sa svih strana, osim sa istočne. I kasnije je ovaj hram menjao svoj arhitektonski izgled, posebno u vreme turske vladavine, kada je dograđena priprata na zapadnoj strani.
U Petrovoj crkvi Stefan Nemanja je ponovo kršten, odnosno miropomazan. Tu je on održao čuveni sabor na kome su osuđeni krivovernici, kao i sabor na kome je predao presto svome sinu Stefanu Prvovenčanom. Ovde je Nemanja primio monaški postrig od episkopa Kalinika. Sveti Sava je odredio (1219) crkvu Svetog Petra za sedište Raške episkopije. U 15. veku episkopija je uzdignuta na stepen mitropolije.
U crkvi Svetog Petra sačuvano je nekoliko slojeva živopisa, koji uglavnom prate hronologiju graditeljskih promena ovog hrama. Prvi i najstariji sloj fresaka je u tamburu kubeta – ovo slikarstvo potiče iz 9. veka. Druga celina potiče iz 11. veka. Treći deo živopisa najverovatnije je nastao u vreme Stefana Nemanje, odnosno neposredno posle ukrašavanja njegove zadužbine Đurđevi Stupovi u Rasu. Namlađi i najbolje očuvani sloj fresaka je živopis čiji je ktitor verovatno bio kralj Uroš Prvi. Po nekim stilski odlikama ovo slikarstvo blisko je zidnom živopisu u Arilju i kapeli kralja Dragutina u Đurđevim Stupovima.
Arhitektonski sklop Crkve Svetog Petra, kao i freske iz raznih epoha, čine ovaj crkveni objekat ne samo najstarijim srpskim pravoslavnim hramom nego i jednim od najznačajnijih svedočanstava o sintezi umetnosti Istoka i Zapada.
Petrova crkva upisana je 1979. godine u listu svetske baštine kao deo celine Stari Ras i Sopoćani.
O važnosti bolosluženja i odlasku u hram, pričao je i ranije patrijarh Porfirije navodeći da jedinstvo sa Bogom predstavlja smisao života svakog pojedinca.
Manastir Dajbabe kod Podgorice, u kojem počivaju mošti Svetog Simeona Dajbabskog, spolja izgleda kao skromna crkva uz planinu, dok se unutra kriju pećinski hodnici i freske naslikane na kamenu.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Broj 13 u pojedinim predanjima povezuje se sa Tajnom večerom, na kojoj je, prema hrišćanskom predanju, bilo 13 učesnika, dok se petak dovodi u vezu sa danom Hristovog stradanja.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Proslava "dolaska jeseni" u poznatom klubu pokazala je da se novi duhovni trendovi pod plaštom tradicije i "povratka korenima" uvlače među omladinu, dok pravoslavni autori upozoravaju da se iza tih rituala krije opasnost po veru i identitet.
Manastir Dajbabe kod Podgorice, u kojem počivaju mošti Svetog Simeona Dajbabskog, spolja izgleda kao skromna crkva uz planinu, dok se unutra kriju pećinski hodnici i freske naslikane na kamenu.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
U pravoslavnom učenju porodica ima posebno mesto, a roditeljska odgovornost ne završava se na tome da deci samo obezbede sve što im je potrebno za život.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
