Srpska pravoslavna crkva proslavlja svetitelja čija krotkost, molitve i čuda vekovima osvetljavaju put monasima i vernicima širom pravoslavlja.
Iako je Nohad nedavno preminula, 14. maja 2025, njena priča i dalje inspiriše mnoge.
Festival, osim što slavi Marijino uznesenje, osvetljava bogatu veru, autohtoni identitet i zajedničku nadu, koji su srž katoličkog života na Floresu.
Svetitelj koji je rođen nem, a progovorio je tek kada su ga pričestili, kasnije je postao jedan od najvećih branilaca pravoslavne vere i tvorac Velikog kanona Bogorodici.
Skriveni hrišćanin na carskom dvoru odbio je idolsku hranu i priznao Hrista pred Trajanom – predanje otkriva šta se dogodilo u tamnici kad je izdahnuo.
Ovaj praznik podseća nas na moć molitve i neiscrpnu duhovnu snagu koja se prenosi generacijama kroz vekove i prostore, od drevnog Carigrada do današnje Srbije.
Ovi sveci se slave dva puta godišnje: 14. jula i 14. novembra.
Priča o mladiću iz Jerusalima koji je svojim životom pokazao da istinska snaga dolazi iz ljubavi prema Hristu, čak i pred najtežim iskušenjima i mučeništvom.
Vojvoda koji je ostavio vojsku, slavu i bogatstvo zbog Hrista i postao stub ognjene molitve
Tradicionalni običaji i molitve posvećene ovom svetitelju otkrivaju duboku snagu vere i nade u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Pred ovim ugodnikom Božjim demoni su bežali, a bolest i smrt gubile moć – otkrivamo kako je krotkošću i smernošću zadobio silu veću od svakog čuda.
Ganut onim što su mu majka i supruga napisale, Jakov se gorko pokajao i pred carem odvažno ispovedio veru u Hrista Gospoda.
Onoga trenutka kada sin zasnuje svoju porodicu, oženi se i započne samostalan život u drugom domu, dužan je da odmah počne da slavi svoju krsnu slavu.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Ajeti iz sure Et-Tegabun upozoravaju da imetak i porodica nisu samo dar, već i odgovornost pred Bogom, te da se prava vrednost čoveka meri spremnošću na darežljivost, strahopoštovanje i poverenje u Božiju pravdu.
Pouka velikog asketa pokazuje da vera ne sme da bude oružje, već svetlo koje delima preobražava i spaja ljude različitih uverenja.
Svetejši u Al-Magtasu prima dar koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji SPC, istovremeno jačajući međureligijski dijalog i očuvanje svetih hrišćanskih tragova.
