U svojoj knjizi, na stranama za utorak Sedmice bludnog sina, Sveti Teofan Zatvornik upozorava na opasnosti od lažnih verovanja i podseća da je Hristos samo u pravoslavnoj crkvi – i da Ga tu, i samo tu, treba tražiti.
Sveti Teofan Zatvornik nas u ponedeljak Sedmice bludnog sina uči važnosti Božijeg straha, koji nas upozorava na put pokajanja i opomene, a naročito nas podseća na posledice odbijanja Božije volje.
U svojoj knjizi za 33. nedelju po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik razmatra duboko značenje smirenja u molitvi, podsećajući nas na važnost prihvatanja vlastite nedostojnosti pred Bogom i upozoravajući na opasnosti farisejskog duha.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 33. subotu po Pedesetnici nudi duboko učenje o upornosti u molitvi, podsećajući nas da istinska vera nije samo trenutni zahtev, već svakodnevni poziv na postojanost i duhovnu borbu.
U svojoj knjizi za 33. petak po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik piše o tome kako samo kontinuirani trud na usavršavanju vrlina vodi ka stvarnom poznanju Gospoda, upozoravajući da vera bez dela ostaje slepa.
U svojoj knjizi, 33. četvrtka po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik otkriva duboku mudrost koja se krije u malim činovima i unutrašnjim namerama, pokazujući da je srce odlučujući faktor u Božijoj oceni.
U svojoj knjizi za 33. sredu po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik podseća na osnovnu istinu: ljubav prema Bogu i bližnjemu kao temelj duhovnog života, dok su dobra dela bez ove ljubavi samo puki oblici bez duše.
Sveti Teofan Zatvornik u svom zapisu za 33. utorak po Pedesetnici otkriva suštinu duhovnog preobražaja – bez osvećenja Boga u srcu, sve vrline ostaju mrtve. Njegove reči su opomena svima koji misle da je dovoljno tek nekoliko vrlina, bez istinske povezanosti s Bogom.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi nas 33. ponedeljka po Pedesetnici, upućuje na unutrašnju lepotu duše: Složi iz svih ovih krasota, kao iz nekakvih delova, jedno duhovno telo, i imaćeš velelepni lik skrivenog čoveka srca.
U svojoj knjizi Misli za svaki dan u godini, za 32. nedelju po Pedesetnici, Sveti Teofan otkriva kako duhovni pastiri vode verne do poslednjeg cilja – savršenstva u Hristu.
U svojoj knjizi, 32. subote po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik nas podseća na neprestanu borbu duše sa đavolima, grehom i iskušenjima, pozivajući nas da u Gospodu tražimo snagu za pobedu.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 32. petak po Pedesetnici poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u Carstvo nebesko.
Sveti Teofan Zatvornik za 32. četvrtak po Pedesetnici, podseća da je Sveti Jovan svojim svedočenjem dao jasnu potvrdu o Hristovoj božanskoj prirodi i misiji – kao obećanom izbavitelju koji je došao da spasi svet.
Sveti Teofan podseća da je tajna odnosa među osobama Trojice upravo u ovoj tajni Bogojavljenja postala jasna. Bog Otac govori sa neba, Bog Sin je prisutan kroz svoje krštenje, a Bog Duh Sveti silazi na Njega. Ovaj trenutak je takođe potvrda da je spasenje moguće jedino kroz Gospoda Isusa Hrista, uz blagodat Svetog Duha i po volji Boga Oca.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
Za Svetog Teofana, put ka istinskoj veri započinje pokajanjem. Pokajanje nije samo trenutni trenutak kajanja, već proces stalnog povratka k Bogu i preobražaja života. U tom procesu, vernik izgovara: „Sagreših, ali neću više. Hećy više da grešim, nego ću da živim po zapovestima“. Ove reči označavaju odlukost i posvećenost da se živi u skladu sa Božjim zapovestima, a to je osnovna snaga koja vodi kroz duhovni život.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Prema Svetom Teofanu, ako su čovekovo srce i um podeljen, ako se nalazi u konfliktu između materijalnih želja i duhovnih vrednosti, njegovi postupci će biti neusmereni i površni. Dvojedušan čovek je nesiguran i nestalan u svim svojim delima, a takav život je plitak i besplodan. Jedini način da postignemo istinski uspeh i unutrašnju harmoniju jeste da se potpuno posvetimo Bogu i usmerimo sve svoje želje i misli ka duhovnom životu. Ovaj put nije lak, ali je jedini koji vodi ka ispunjenju i plodonosnom životu.
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
Sveti Teofan nam u ovoj misli poručuje da u svetu u kojem su prisutni brojni uticaji i različita učenja, važno je da se ne zanosimo prolaznim i promenljivim stavovima. Iako danas, kao i u vreme Hrista, postoji mnoštvo teorija, istinska mudrost i spasenje dolaze kroz veru u Boga i življenje u skladu sa Njegovim zapovestima. On upozorava da ljudska mudrost, ma koliko bila "moderna", ne može zameniti večnu istinu Božje reči.
Svetac takođe upućuje na ozbiljan problem – postojanje prvorodnog greha. Iako detinjstvo u svom početku može delovati kao čist period života, sveti Teofan nas podseća da greh, iako skriven u početku, postepeno izlazi na površinu i menja našu prirodu. Ovaj proces nije pitanje slučajnosti, već, kako svetac objašnjava, deo naše slobode i odgovornosti. Greh nije nešto što nas neizbežno mora odvesti u propast, već nešto sa čim se moramo boriti.
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
Poruka Svetog Teofana je jasna - pravi put spasenja zahteva da se podvrgnemo ognjenom očišćenju kroz unutrašnje pročišćavanje, što je proces u kojem duša prolazi kroz patnju i čišćenje strasti, kao što se metal čisti vatrom. Samo onaj ko je spreman na takvu žrtvu i unutrašnje čišćenje može postati prijatna žrtva Bogu, koja je u stanju da se potpuno posveti Božijoj volji. Na kraju, bez ovog duhovnog "posoljenja ognjem", nema spasenja, jer je samo kroz ovo pročišćenje moguće izbaviti se od večnog ognja.
U svojoj knjizi, Sveti Teofan Zatvornik razmatra bogatstvo duhovnih i teoloških značenja Bogojavljenja, pružajući uputstva za dublje shvatanje ove svetinje i njenog značenja za duhovni život svakog vernika.
Kada um postane zakonodavac, život se rastrojava, a vera slabi. Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi Misli za svaki dan u godini, za 30. petak po Pedesetnici, upozorava da je prostota vere moćnija od svakog mudrovanja i da jedino ona može očuvati čoveka u vremenima duhovnih oluja.
U svojoj knjizi, 30. srede po Pedesetnici Sveti Teofan Zatvornik otkriva duhovnu borbu između slobode čoveka i nezaustavljivog toka istorije, pokrećući pitanje: da li je slobodna volja uopšte moguća u svetu u kojem istorija neprestano teče?
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 30. sredu po Pedesetnici razmatra tri unutrašnje prepreke koje sprečavaju istinsko obraćenje i spasenje, pozivajući nas na duboko duhovno samoproučavanje i oslobađanje od samoljublja, vezanosti za imanje i stida pred ljudima.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 30. utorak po Pedesetnici objašnjava kako, kroz duhovnu refleksiju, preobražaj i unutrašnje očišćenje od greha, Nova godina predstavlja početak puta samospoznaje i spasenja, koji bi trebalo da započne upravo u ovom periodu.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 30. ponedeljka po Pedesetnici podseća nas na snagu nade u Gospoda, koji nas nikada ne ostavlja, čak ni u trenucima kada ne vidimo izlaz iz teškoća.
U svojoj knjizi za 29. nedelju po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik nas podseća na to da je blagodarnost Bogu ključ i u trenucima patnje, jer iskušenja života vode ka večnom blaženstvu ako ih prihvatimo s verom i nadom.
U svojoj knjizi za 29. subotu po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik otkriva ključne korake za duhovnu borbu – samostešnjivanje kroz ispunjavanje Božijih zapovesti i suzbijanje poročnih želja.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 29. petak po Pedesetnici otkriva kako svaka rđava misao može postati početak duhovnog pada, zašto je važno odbaciti ih odmah i kako čovek sam odlučuje kome će otvoriti svoje srce – Gospodu ili neprijatelju.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
Sveti Teofan upozorava da, ako neko dopušta da svetovni duh prodre u njegovu dušu, polako postaje hladan prema Hristu i njegovim zahtevima. Ravnodušnost prema veri može se pretvoriti u mržnju ako se u tom stanju ostane dovoljno dugo, naročito ako se prihvati makar i delimično protivno učenje. Duh sveta, kao i suprotna učenja, nose sa sobom antihristovski duh, koji širi neprijateljstvo prema hrišćanskoj vernosti i poretku života.
Sveti Teofan upućuje na to da i današnji ljudi, poput nevernika svih vrsta, često grade sisteme verovanja zasnovane na izmišljenim teorijama, koje se smatraju nepobitnim. On se posebno osvrće na savremene teorije o postanku sveta, koje su, prema njegovom mišljenju, slične snovima ili izmišljenim pričama. Umesto da se upuštamo u opovrgavanje svake pojedinosti ovih teorija, potrebno je samo reći da su one "san", jer su sve njihove temelje i zaključci zapravo ništavni i nesposobni da izdrže ozbiljan razmatranje.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Smrt ne bira trenutak, a račun života svodi se zauvek. Sveti Teofan Zatvornik nas 28. subote po Pedesetnici opominje da je svaki čas prilika za buđenje duše i pripremu za ono što dolazi posle – jer zapečaćeno će biti ono što smo sami stekli.
U svojoj pouci za 28. petak po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik ističe ključne posledice zanemarivanja Božijeg u odnosu na zemaljske vrednosti, ukazujući na opasnost od duhovne erozije i sekularizacije društva.
Sveti Teofan Zatvornik 28. četvrtka po Pedesetnici u svojoj knjizi otkriva duboki smisao priče o vinogradu, podsećajući nas na odgovornost duhovne jerarhije i svakog vernika u donošenju plodova spasenja i žive reči Božije.
U svojoj knjizi, za 28. sredu po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik otkriva duboke istine o veri i razmatranju. Njegove reči nas pozivaju na promišljanje o dolasku Gospoda, suštini pobožnosti i izazovima sa kojima se suočavaju verujući i neverujući.
Sveti Teofan Zatvornik uči nas kako da obnovimo molitveni duh odlaskom u hram Božiji. Samoća u molitvi kod kuće ne može zameniti svetost hrama, gde svaka misao, pogled i korak vode ka susretu sa Gospodom. Naučimo kako da molitvu učinimo delom svakodnevice, bilo unutar ili izvan svetinje.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
Sveti Teofan Zatvornik u misli za 27. nedelju po Pedesetnici poziva nas da duboko uronimo u duhovnu pripremu za praznik Božića, koji se slavi kroz rođenje Isusa Hrista. On nas podseća da ovaj praznik nije samo spoljašnja radost, već i unutrašnja, duhovna priprema koja ima višestruki značaj. Sveti Teofan nas upućuje da shvatimo značaj Božića ne samo kroz spoljnu manifestaciju rođenja Hrista, već kroz razumevanje dubokih teoloških i istorijskih aspekata tog događaja.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
Sveti Teofan poručuje da sve do Hristovog povratka, vreme bude vreme Njegovog stradanja, koje se ne završava sa Njegovom žrtvom na krstu. Iako je Hristos lično stradao u jedno određeno vreme, On nastavlja da strada kroz verujuće, kroz njihovu borbu u veri, kroz njihov odgoj i vaspitanje u hrišćanskom duhu, i kroz stradanja koja dolaze usled spoljašnjih i unutrašnjih neprijateljstava. Sveti Teofan dalje objašnjava da je savez između Boga i verujućih živ, a ne samo apstraktan ili moralni. Hristos, kao Glava, ujedinjen je sa svakim vernikom, tako da sve što oni pate, On takođe deli.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
Sveti Teofan naglašava da je važno potpuno prekinuti sa svime što nas odvaja od Božijeg puta, bez izgovora i čekanja na "sutra". Svaka odlaganja samo iscrpljuju savest i otežavaju pravi duhovni napredak. Ljudi koji odlažu istinsku promenu, doći će u stanje u kojem će verovati da nisu učinili ništa loše, iako se zapravo nalaze u unutrašnjoj praznini. Poruka svetog Teofana je jasna: pravi put ka spasenju zahteva iskrenu i potpunu promenu života, bez izgovora i kompromisa. Samo tako možemo biti pripravljeni za Božije Carstvo.
Sveti Teofan ukazuje na to da mnogi ljudi ne shvataju ozbiljnost sablazni, kao ni greh osuđivanja. Sablaznitelj može biti slep za posledice svojih postupaka, šireći nesreću i zlo, dok osuđivač već nosi teret svoje grešnosti. Zbog toga ljudi često žive neoprezno, ne razmišljajući o tome da svojim ponašanjem mogu postati uzrok greha drugih, dok u isto vreme nisu svesni vlastite krivice. Njegova poruka je, dakle, poziv na opreznost i odgovornost u životu. Poziva ljude da razmišljaju o svojim postupcima i rečima, da ne budu izvor sablazni i greha za druge, i da budu svesni ozbiljnosti greha osuđivanja.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
Sveti Teofan ističe da Božje traganje nije samo fizičko pronalaženje onih koji su zalutali, jer Gospod zna sve, već je to poziv na slobodno pokajanje. Grešnici moraju sami da prepoznaju bezdan greha i da se vrate Bogu od svoje volje. Pokajanje nije nešto što se može nametnuti spolja, kroz zapovesti ili naredbe, već je to proces u kojem Gospod koristi sve okolnosti života – sve radosti i tugu, susrete i reči – kako bi nam pomogao da se urazumimo i prepoznamo ozbiljnost svog stanja. Međutim, Sveti Teofan upozorava da mnogi ljudi, uprkos Božjoj milosti, ostaju ravnodušni i ne prepoznaju poziv na obraćenje.
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Sveti Teofan sugeriše da pri čitanju Svetog pisma ne smemo biti površni; treba da duboko razmišljamo o tome šta Božja reč znači za naše misli, osećanja i dela. Tako, čitajući Sveto Pismo, povezujemo njegove pouke sa svakodnevnim životom, omogućujući sebi da živimo u skladu sa Božijim voljom. Na taj način, reč Božija postaje svetlo koje nam razjasnjava sve duhovne dileme i obaveze u životu, ukazujući nam ispravan put i pravila za ponašanje. Zanimljivo je da Sveti Teofan spominje da čitanje Božje reči ne samo da čini um jasnijim, već i smiruje strasti i duhovne nemire.
Sveti Teofan objašnjava da vera nije samo mentalni čin ili razmišljanje, već obuhvata celokupno biće čoveka. Vera znači potpuno oslanjanje na Boga, poverenje u njega i potpunu predanost. Čovek koji veruje u Boga nije samo onaj ko ga priznaje svojim umom, već onaj koji se potpuno oslanja na Božiju pomoć i čiji je odnos prema Njemu poput odnosa deteta prema ocu. Verovati znači potpuno se osloniti na Boga i imati nadu da će On pomoći, jer vera u Gospoda nije samo intelektualna, već duboko ukorenjena u srcu. Kroz ovaj odnos poverenja i vere, čovek otvara vrata Božje milosti.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
U pravoslavlju postoji jasna granica između slobode i robovanja sopstvenim željama.
U besedi za četvrtak 21. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava da niko ne zna koliko mu je vremena ostalo za pokajanje i objašnjava zašto je odlaganje pokajanja opasna zabluda.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog apostola Jakova Alfejevog po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog Averikija. Katolička crkva obeležava spomen na Svetog Jovana Pavla II, dok Jevreji i muslimani nemaju veći verski praznik.
Veliki svetitelj našeg vrmena savetovao je da se svaka reč, pa i znak interpukcije u Bibliji proučava sa ljubavlju i pažnjom, sve do najsitnijih detalja.
U ime Gospodnje izgonio je demone, lečio bolesti i pozivao ljude da napuste idolopoklonstvo i prihvate hrišćansku veru.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
Na praznik Svetog apostola Tome, Teodora i Luka kreću u neobičnu avanturu koja će ih naučiti da iza tuđeg ćutanja ponekad stoji priča koju ne smemo da prekinemo pre nego što je saslušamo.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
Poglavar Rimokatoličke crkve održao je opštu audijenciju, pozdravljao vernike iz papamobila i blagosiljao decu.
Protiv ovakvih pojava treba da se bori sveštenik i svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u našem narodu, izričito je naglašeno.
U Tanzaniji se već 22 godine održavaju masovna krštenja u organizaciji Aleksandrijske patrijaršije, a od 2004. godine mitropolit Dimitrios krstio je više od 60.000 ljudi koji su prihvatili hrišćanstvo.
