Nekoliko dana pre počeo je egzodus Srba iz Mostara kada je ovaj grad i dolinu Neretve napustilo oko 30.000 Srba, dok je njih 431 stradalo u tim junskim danima.
Nije to jedini put da je crkva odolela nepogodama. Novo čudo dešava se 1979. godine kada Crnu Goru pogađa razorni zemljotres.
Ovaj simbol ima istoriju koja seže u antičko doba.
Zbog narušavanja tišine i duhovnog poretka, monaška republika uvodi stroga pravila: ulazak za strance biće drastično ograničen, osim za tri slovenska manastira.
Crkva Ružica je neka vrsta dokaza da je Beograd bio i ostao hrišćanski grad.
Ljudi koji dolaze u crkvu zaista veruju da molitve sveštenika imaju isceliteljske moći.
Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice i spomenik je kulture od velikog značaja.
Manastir Svetog Gavrila ostaje živo sećanje na važnost očuvanja kulturnog i duhovnog nasleđa, kao i simbol istrajnosti.
Za razliku od onih koji su u Beograd vekovima pristizali kao stranci, Rumuni u Beogradskom naselju Ovča su starosedeoci. Reč je o banatskom delu Srbije gde je etnička šarenolikost sasvim uobičajena stvar.
Sa svojom dugom istorijom, crkva ne samo da je bila duhovni centar grada, već je igrala ključnu ulogu i u formiranju kulturnog identiteta Zemuna.
Objašnjava da iako, naizgled, deluje kao da je sagorevanje nešto što je potencijalno zlo, ipak ima jedan delotvoran momenat, nakon kog se telo može oporaviti.
U snažnoj poruci povodom Nikoljdana, episkop bihaćko-petrovački i rmanjski podseća da voštanica nije samo znak radosti, već tiha veza sa precima, opomena protiv zaborava i poziv na povratak korenima kroz veru koja se dokazuje delima.
I dok se mahom priča o obavezama domaćina kako slava ne bi izgubila svoj smisao, malo se priča kako bi gosti trebalo da se ponašaju kad na nju dođu.
U besedi za 28. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da greh donosi razdor i pomračenje, dok je sve stvoreno od Boga u svojoj prirodi čisto i dobro.
Najčešća krsna slava u srpskim zemljama nosi dublju poruku od porodičnog okupljanja: zašto je liturgija središte praznika, kako Crkva gleda na dan upokojenja svetih i gde je granica između običaja i vere.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Nikolu po starom kalendaru, dok po novom kalendaru proslavljaju Svetog Bonifatija. Katolici su u trećoj nedelji Adventa, Jevreji obeležavaju šesti dan Hanuke, a muslimani posvećuju dan redovnom džuma-namazu i svakodnevnim verskim obavezama.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Jedna osobina drži dušu otvorenom za Božji dar, a njeno zanemarivanje donosi unutrašnji nemir.
Svetom Nikoli se mole oni koji su u nevolji, bolesni, siromašni, putnici, kao i svi koji traže pravdu, zaštitu i utehu.
Na veliki pravoslavni praznik, u hramu Svetog kneza Lazara, Britanci su posle dugog duhovnog puta primili krštenje i prvi put se pričestili.
